Србија има голуба за понос

СТАНИСЛАВ АНТИЋ, ГОЛУБАР ИЗ ЗЕМУНА

У нашој земљи живи аутохтона врста која у високом лету прави најбоље резултате на свету

Голубови су ме привукли још док сам био дете и живео код железничке станице у Земуну. Тамо их је увек било много, па сам их тако сакупљао и чувао, али су, с обзиром на то да сам био превише мали и још се нисам разумео у голубарство, нажалост, побегли, каже за Борбу Станислав Антић, страствени голубар из Земуна. Слушајући заљубљенике у овај необичан хоби, свако би, неминовно, стекао утисак да голубарство чека светла будућност. Ипак, реално стање ствари је сасвим другачије. Голубарство полако постаје скуп хоби за старије, све је мање такмичења, учесника и голубара уопште, а с обзиром на то да нове генерације нису заинтересоване за овакву врсту хобија, изгледи да се стање ствари побољша врло су мали.

– Голубарством сам озбиљније почео да се бавим тек 1968, када сам купио бескапе голубове, земунске триплере, који су летели кружно и високо, и имао сам их 71, све док није дошло време да кренем у војску. Тек 20 година касније, када сам се доселио у свој нови крај, Нови град у Земуну, који је познат као крај голубара, и видео комшијске птице како лете, жеља из детињства ми се вратила и одлучио сам да се озбиљно посветим томе. Испрва сам желео да држим такмичарске голубове, који су изгледом врло лепи, али се испоставило да то није добра одлука јер су летели само по четири-пет сати, док су други достизали и до десет. Потом сам се учланио у једно друштво, касније постао председник другог и на крају завршио у извршном одбору Србије – прича нам Антић.

Земун је одувек био познати голубарски крај и центар ове активности у читавој Србији и Југославији. Данас има 12 друштава, која чине општинску заједницу. Победници општина такмиче се у регионима, а регионалне победе воде до првенства Србије. Неопходно је да сваки голубар има најмање осам голубова, а побеђује онај чији успеју да лете најдуже и потом, на прописан начин, слете на кућу. – То су изузетно скупе птице, чија се цена, у зависности од квалитета, креће и до 1.000 евра. Генетика и стварање доброг голуба високолетача укрштањем најбољих компликована је, али занимљива област. Уколико своје птице тренирате за такмичење, то изискује дугорочну психичку и физичку припрему, у коју су укључене посебне исхране и тренинзи. Мој најбољи лични резултат био је девет сати и 29 минута на општинском такмичењу, у време док сам у њима учествовао. Данас држим голубове првенствено због љубави према голубарству и свему што оно носи, а учешће у неким такмичењима у будућности свакако није заувек искључено – закључио је земунски голубар.

Пад у заборав ове необичне дисциплине била би велика штета не само за њене уживаоце и нашу земљу већ и за читаву планету с обзиром на то да Србија има аутохтону врсту голуба који у високом лету праве најбоље резултате на целом свету.

Воле се као голуб и голубица
Наизглед необична на родска изрека у реал ности је заправо сасвим смислена. За голубове важи правило да једном када се упаре, више се никада не растављају. Поред тога што је да нас заступљено спајање квалитетних такмича рских голубова у циљу настанка још бољег, го лубови не дозвољавају да их спајају људи, већ функционишу по при нципу “док нас смрт не растави” и све док се нешто не деси, увек се врате свом партнеру, кога су сами изабрали

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

Фотографије: Приватна архива