Scroll Top

Српска Сара Бернар и Госпођа Министарка

srpska-sara-bernar-i-gospo-a-ministar
Сличне теме

БЕОГРАДСКЕ УЛИЦЕ КРИЈУ УЗБУДЉИВЕ ПРИЧЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ     (4. ДЕО)

Да ли сте приметили да већина улица у Београду носи мушкa имена? Према статистици, свега пет одсто улица у главном граду носи називе знаменитих жена, док је 51 одсто улица названо по знаменитим мушкарцима. Жене по којима су неке од улица назване углавном су биле супруге и мајке владара, али међу њима има и оних које су и те како утицале на развој наше културе. Међу њима су глумице Вела Нигринова (улица се налази на Врачару) и Љубинка Бобић (улица се налази на Бежанијској коси).

Вела Нигринова

Вела Нигринова

Вела Нигринова рођена је 1862. године у Љубљани. По оцу Чехиња, а по мајци Немица, дошла је у Београд на позив Даворина Јенка, који ју је препоручио Народном позоришту у Београду, где је се први пут представила овдашњој публици у представи „Дебора“. Већ тада се могло чути међу људима да је једна од најбољих глумица у граду. То је доста утицало на Велу да што пре савлада српски језик и одужи се публици. Током Српско-бу- гарског рата, пријавила се да буде болничарка. Онако како је заволела Београд тако су и њу Београђани заволели. Због своје лепоте и елеганције звали су је српска Сара Бернар, време је чак проводила и на двору краљице Наталије, али најчешће је могла бити виђена у боемским круговима Скадарлије. Кружиле су приче како су уметници патили због њене неузвраћене љубави, постоји чак и прича да су се због ње на двобоју нашла тадашња два министра, а Јанко Веселиновић јој је посветио комад „Ђидо“. За 25 година каријере награђена је Орде- ном Светог Саве. На сцени је изнела царицу Теодору, а шест месеци касније, у ново- годишњој ноћи, преминула је 1908. Према последњој жељи, сахрањена је по православним обичајима на Новом гробљу у Београду. Од пресељења у Београд до краја живота живела је са Даворином Јенком, који се након њене смрти вратио у Словенију.

Љубинка Бобић

Љубинка Бобић

Љубинка Бобић рођена је 1897. у Крушевцу. У раном детињству се са породицом преселила на Топчидерско брдо, где је и одрасла. За себе је говорила да је била живи ђаво. Одмалена је волела јавни наступ, а комшилук је већ тада причао да је рођена да буде глумица. Током Великог рата породица је шаље код родбине у Скопље, где ју је Бранислав Нушић приметио и позвао да статира у скопском Народном позоришту. Када су њени родитељи чули за то, вратили су је за Београд, где је наставила школовање. Судбина је поново учинила своје и 1920. је спојила са Нушићем, који јој је помогао да постане чланица Народног позоришта у Београду. У Берлину и Лондону је усавршавала свој глумачки таленат. За време Другог светског рата је одбила да игра у позоришту и засмејава публику током окупације своје земље и то је једини период када није глумила. Прича се да је била једна од пожељнијих дама у Београду, те да је имала романсе са Владом Рибникаром, Милошем Црњанским и Радетом Драинцем. Никада се није удавала, јер како је сама говорила, позориште је скуп хоби који тражи целог човека. Писала је комедије, које су извођене на свим већим домаћим сценама, а неке и у иностранству. Током каријере тумачила је различите ликове, како у позоришту тако и на филму. Глумила је у „Покондиреној тикви“, „Сумњивом лицу“ и „Коштани“, али ненадмашном се сматра њена улога Живке у комедији „Госпођа министарка“ Бранислава Нушића. Ову улогу одиграла је 265 пута, први пут у 67. години, а последњи пут у 81. години. За живота је више пута награђена. Умрла је 1978. године и сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Награда „Љубинка Бобић“ установљена је 2006. године за глумачка остварења у области комедије.

Дуња Ковачевић

ФОТОГРАФИЈЕ: БОРБА

Додај коментар: