СТАРИ ЗАНАТИ KОЈИ ОДУМИРУ У СРБИЈИ

Некада, леп и раскошан јорган, украшен интересантним и ручним везом, представљао је статусни симбол. Домаћице би се утркивале у ширењу јоргана преко балкона да би се видело богатство домаћинства, за Борбу почиње причу Петар Мрђа, један од пет преосталих јорганџија у Србији

Не­ка­да, леп и раско­шан јо­р­ган, укра­шен ин­те­ресан­т­ним и ру­ч­ним ве­зом, пред­стављао је ста­ту­сни си­м­бол. До­маћи­це би се утр­ки­ва­ле у ши­ре­њу јо­р­га­на пре­ко ба­л­ко­на да би се ви­де­ло бо­гат­ство до­ма­ћин­ства, за Бо­р­бу по­чи­ње при­чу Пе­тар Мр­ђа, је­дан од пет преос­та­лих јо­р­ган­џи­ја уСр­би­ји.

Да би испе­као за­нат јо­р­ган­џије, Пе­тров отац Ђу­рађ до­ла­зи из Бо­сан­ског Пе­тро­в­ца у Бео­град, а по­том при до­де­ли ло­ка­ла за­натли­ја­ма и сам отва­ра ра­д­њу 1954.

Ра­ни­је се све ра­ди­ло ру­ч­но, ни­су се ко­ри­сти­ле ма­ши­не, али да­нашњим му­ште­ри­ја­ма је те­шко да приу­ште та­кву ру­ко­тво­ри­ну .Јор­ган се ра­дио и по осам са­ти, док је по­мо­ћу ши­ва­ће ма­ши­не вре­ме за изра­ду све­де­но на све­га два са­та. Ру­ч­ни штеп се це­нио, ни­је би­ло ве­ли­ких ин­ду­стри­ја, а људи су би­ли спре­м­ни то да пла­те. На­рав­но, не­зао­би­ла­зне ра­зли­ке су и у ква­ли­те­ту јо­р­га­на, за ко­је са­да ви­ше ни­је ва­жно да ли су од при­род­них ма­те­ри­ја­ла, већ са­мо да су при­сту­па­ч­ни.

„Главни купци су странци јер се овакво умеће ипак више цени на западу него код нас“

С об­зи­ром на то да су јо­р­гани ко­је Пе­тар ру­ч­но прои­зво­ди искљу­чи­во од при­род­них ма­тери­ја­ла по­пут па­му­ка, ву­не, пе­р­ја и па­пе­р­ја, не­зао­би­ла­зно је и да ма­ј­стор ове си­ро­ви­не на­ба­вља.

ПО МЕРИ И ЖЕЉИ МУШТЕРИЈЕ

– Ма­те­ри­ја­ле на­ба­вљам са Зла­ти­бо­ра, из ва­ље­в­ског кра­ја, где има­ју ов­це. Пос­то­је фабри­ке ко­је от­ку­пљу­ју ту ву­ну, пе­ру је и он­да је ја на­ба­вљам и че­шљам да бих до­био на во­луме­ну. То је при­пре­ма за изра­ду. Пе­р­је ку­пу­јем од до­ба­вља­ча ко­ји има­ју гу­ске и фа­бри­ке за пре­ра­ду. Све за­ви­си од то­га ко шта хо­ће и шта мо­же да приу­шти. Пра­вим ме­ша­ви­не, па­пе­р­је је на­ј­фи­ни­је и на­ј­скупље, а све оста­ло је је­ф­ти­ни­је. Тру­дим се да уго­дим му­штери­ји у за­ви­снос­ти од ква­лите­та и це­не ко­ју же­ли, јед­ностав­но се усме­ра­ва­мо у од­но­су на му­ште­ри­ју ко­ли­ко год је то мо­гу­ће – обја­шња­ва Пе­тар.

У те­к­сти­л­ној шко­ли не­ка­да је пос­то­јао смер баш за овај занат, јо­р­ган­џи­ј­ски, али има већ 40 го­ди­на да је уки­нут. Ка­ко нам са­го­вор­ник от­кри­ва, ка­да је кре­нуо пут овог за­на­та пре 36 го­ди­на, увек је ра­з­ми­шљао да је Бео­град ве­ли­ки град и да ће се увек на­ћи не­ко ко ће би­ти заи­нте­ре­со­ван, ка­ко да ку­пу­је јо­р­гане та­ко и да на­ста­ви овај за­нат.

– Јед­нос­тав­но не­ма ин­те­ре­сова­ња за то, за­нат по­ла­ко за­ми­ре и не­ма ко то да про­ду­жи, та­ко да ће вр­ло бр­зо Бео­град оста­ти без још јед­ног за­на­та, а то је овај мој, јо­р­ган­џи­ј­ски – се­т­но и са стре­пњом нам го­во­ри Пе­тар.

Иа­ко се нека­да ба­вио искљу­чи­во прои­звод­њом јо­р­га­на, да­нас ра­ди и прера­ду ста­рих јо­р­га­на, душе­ка, ја­сту­ка и ра­зних прекри­ва­ча ванстан­да­р­д­них ди­мен­зи­ја и, ка­ко ка­же, све ви­ше љу­ди се ја­вља да им не­што за­к­при, проду­жи или скра­ти.

– Тре­ну­т­но, ме­не не­ма ко да на­сле­ди. Имам две ће­р­ке, ко­је су за­вр­ши­ле фа­ку­л­те­те и опреде­ли­ле се за дру­штве­ни се­к­тор. Жао ми је што ни­ко не­ма слу­ха за ово, у мно­гим евро­п­ским градо­ви­ма ста­ри за­на­ти се под­сти­чу са­мо да би оп­ста­ли. Во­лео бих да се тај дух пре­не­се и на на­ше прос­то­ре. Упра­во због то­га јед­ни од глав­них ку­паца су стра­н­ци јер се на запа­ду то ви­ше це­ни. Та­ко­ђе, ку­п­ци су и на­ши љу­ди ко­ји­ма де­ца ра­де у иностран­ству, где је це­на оваквог јо­р­га­на знат­но ве­ћа. По­тра­жња је би­ла и за сни­ма­ње ра­зних се­ри­ја и фил­мо­ва, а ци­љ је био ау­тен­ти­чан ду­шек или јо­р­ган ко­ји је ра­ђен пре ви­ше од по­ла ве­ка, исти­че наш са­го­вор­ник.

ДОМАЋИН, ЗАНАТЛИЈА

Иа­ко се ста­ри за­на­ти на­ла­зе на иви­ци по­но­ра, а све ра­де у име на­сле­ђа и тра­ди­ци­је, ко­ју не же­ле да пу­сте, ипак се нази­ре на­да и ве­ра мла­дих љу­ди ко­ји се вра­ћа­ју ко­ре­ни­ма. Петар упра­во скре­ће па­жњу на то да мла­ди све ви­ше до­ла­зе да по­пра­ве или осве­же ста­ри јор­ган ко­ји су на­сле­ди­ли и ко­ји се у до­му пре­но­си с ко­ле­на на ко­ле­но, што је пре и би­ло могу­ће за­хва­љу­ју­ћи ква­ли­те­ту. Пе­тар, као вр­стан до­ма­ћин, а пре све­га за­на­тли­ја, рад је да зна­ње и иску­ство по­де­ли и пре­не­се на дру­ге. Во­лео би да овај по­сао на­ста­ви и на­следи не­ко ко осе­ћа од­го­вор­ност и ва­жност јед­ног ова­квог зана­та.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ