Scroll Top

СТАРИ ЗАНАТИ KОЈИ ОДУМИРУ У СРБИЈИ

stari-zanati-koji-odumiru-u-srbiji
Сличне теме

Некада, леп и раскошан јорган, украшен интересантним и ручним везом, представљао је статусни симбол. Домаћице би се утркивале у ширењу јоргана преко балкона да би се видело богатство домаћинства, за Борбу почиње причу Петар Мрђа, један од пет преосталих јорганџија у Србији

Не­ка­да, леп и раско­шан јо­р­ган, укра­шен ин­те­ресан­т­ним и ру­ч­ним ве­зом, пред­стављао је ста­ту­сни си­м­бол. До­маћи­це би се утр­ки­ва­ле у ши­ре­њу јо­р­га­на пре­ко ба­л­ко­на да би се ви­де­ло бо­гат­ство до­ма­ћин­ства, за Бо­р­бу по­чи­ње при­чу Пе­тар Мр­ђа, је­дан од пет преос­та­лих јо­р­ган­џи­ја уСр­би­ји.

Да би испе­као за­нат јо­р­ган­џије, Пе­тров отац Ђу­рађ до­ла­зи из Бо­сан­ског Пе­тро­в­ца у Бео­град, а по­том при до­де­ли ло­ка­ла за­натли­ја­ма и сам отва­ра ра­д­њу 1954.

Ра­ни­је се све ра­ди­ло ру­ч­но, ни­су се ко­ри­сти­ле ма­ши­не, али да­нашњим му­ште­ри­ја­ма је те­шко да приу­ште та­кву ру­ко­тво­ри­ну .Јор­ган се ра­дио и по осам са­ти, док је по­мо­ћу ши­ва­ће ма­ши­не вре­ме за изра­ду све­де­но на све­га два са­та. Ру­ч­ни штеп се це­нио, ни­је би­ло ве­ли­ких ин­ду­стри­ја, а људи су би­ли спре­м­ни то да пла­те. На­рав­но, не­зао­би­ла­зне ра­зли­ке су и у ква­ли­те­ту јо­р­га­на, за ко­је са­да ви­ше ни­је ва­жно да ли су од при­род­них ма­те­ри­ја­ла, већ са­мо да су при­сту­па­ч­ни.

„Главни купци су странци јер се овакво умеће ипак више цени на западу него код нас“

С об­зи­ром на то да су јо­р­гани ко­је Пе­тар ру­ч­но прои­зво­ди искљу­чи­во од при­род­них ма­тери­ја­ла по­пут па­му­ка, ву­не, пе­р­ја и па­пе­р­ја, не­зао­би­ла­зно је и да ма­ј­стор ове си­ро­ви­не на­ба­вља.

ПО МЕРИ И ЖЕЉИ МУШТЕРИЈЕ

– Ма­те­ри­ја­ле на­ба­вљам са Зла­ти­бо­ра, из ва­ље­в­ског кра­ја, где има­ју ов­це. Пос­то­је фабри­ке ко­је от­ку­пљу­ју ту ву­ну, пе­ру је и он­да је ја на­ба­вљам и че­шљам да бих до­био на во­луме­ну. То је при­пре­ма за изра­ду. Пе­р­је ку­пу­јем од до­ба­вља­ча ко­ји има­ју гу­ске и фа­бри­ке за пре­ра­ду. Све за­ви­си од то­га ко шта хо­ће и шта мо­же да приу­шти. Пра­вим ме­ша­ви­не, па­пе­р­је је на­ј­фи­ни­је и на­ј­скупље, а све оста­ло је је­ф­ти­ни­је. Тру­дим се да уго­дим му­штери­ји у за­ви­снос­ти од ква­лите­та и це­не ко­ју же­ли, јед­ностав­но се усме­ра­ва­мо у од­но­су на му­ште­ри­ју ко­ли­ко год је то мо­гу­ће – обја­шња­ва Пе­тар.

У те­к­сти­л­ној шко­ли не­ка­да је пос­то­јао смер баш за овај занат, јо­р­ган­џи­ј­ски, али има већ 40 го­ди­на да је уки­нут. Ка­ко нам са­го­вор­ник от­кри­ва, ка­да је кре­нуо пут овог за­на­та пре 36 го­ди­на, увек је ра­з­ми­шљао да је Бео­град ве­ли­ки град и да ће се увек на­ћи не­ко ко ће би­ти заи­нте­ре­со­ван, ка­ко да ку­пу­је јо­р­гане та­ко и да на­ста­ви овај за­нат.

– Јед­нос­тав­но не­ма ин­те­ре­сова­ња за то, за­нат по­ла­ко за­ми­ре и не­ма ко то да про­ду­жи, та­ко да ће вр­ло бр­зо Бео­град оста­ти без још јед­ног за­на­та, а то је овај мој, јо­р­ган­џи­ј­ски – се­т­но и са стре­пњом нам го­во­ри Пе­тар.

Иа­ко се нека­да ба­вио искљу­чи­во прои­звод­њом јо­р­га­на, да­нас ра­ди и прера­ду ста­рих јо­р­га­на, душе­ка, ја­сту­ка и ра­зних прекри­ва­ча ванстан­да­р­д­них ди­мен­зи­ја и, ка­ко ка­же, све ви­ше љу­ди се ја­вља да им не­што за­к­при, проду­жи или скра­ти.

– Тре­ну­т­но, ме­не не­ма ко да на­сле­ди. Имам две ће­р­ке, ко­је су за­вр­ши­ле фа­ку­л­те­те и опреде­ли­ле се за дру­штве­ни се­к­тор. Жао ми је што ни­ко не­ма слу­ха за ово, у мно­гим евро­п­ским градо­ви­ма ста­ри за­на­ти се под­сти­чу са­мо да би оп­ста­ли. Во­лео бих да се тај дух пре­не­се и на на­ше прос­то­ре. Упра­во због то­га јед­ни од глав­них ку­паца су стра­н­ци јер се на запа­ду то ви­ше це­ни. Та­ко­ђе, ку­п­ци су и на­ши љу­ди ко­ји­ма де­ца ра­де у иностран­ству, где је це­на оваквог јо­р­га­на знат­но ве­ћа. По­тра­жња је би­ла и за сни­ма­ње ра­зних се­ри­ја и фил­мо­ва, а ци­љ је био ау­тен­ти­чан ду­шек или јо­р­ган ко­ји је ра­ђен пре ви­ше од по­ла ве­ка, исти­че наш са­го­вор­ник.

Српски јорган у Паризу

Ђурађ, Петров отац, поред заната, Петру је у аманет оставио и приче и анегдоте. – Мој отац је својевремено, док је водио радњу, запослио једног уметника који је ручно радио шаре на јоргану какве ми не знамо ни да нацртамо. Јорган који је уметник украсио специјалним шарама послат је на такмичење у Париз и то поштом да би на крају освојио прво место, то је било шездесетих година и тада је то било страховито цењено – наводи Петар

ДОМАЋИН, ЗАНАТЛИЈА

Иа­ко се ста­ри за­на­ти на­ла­зе на иви­ци по­но­ра, а све ра­де у име на­сле­ђа и тра­ди­ци­је, ко­ју не же­ле да пу­сте, ипак се нази­ре на­да и ве­ра мла­дих љу­ди ко­ји се вра­ћа­ју ко­ре­ни­ма. Петар упра­во скре­ће па­жњу на то да мла­ди све ви­ше до­ла­зе да по­пра­ве или осве­же ста­ри јор­ган ко­ји су на­сле­ди­ли и ко­ји се у до­му пре­но­си с ко­ле­на на ко­ле­но, што је пре и би­ло могу­ће за­хва­љу­ју­ћи ква­ли­те­ту. Пе­тар, као вр­стан до­ма­ћин, а пре све­га за­на­тли­ја, рад је да зна­ње и иску­ство по­де­ли и пре­не­се на дру­ге. Во­лео би да овај по­сао на­ста­ви и на­следи не­ко ко осе­ћа од­го­вор­ност и ва­жност јед­ног ова­квог зана­та.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

Додај коментар: