Степа не штрчи, ОН ЈЕ У ВОЈСЦИ

ВОЈВОДА КОЈИ ЈЕ БИО ПОПУЛАРАН У НАРОДУ КАО РЕТКО КОЈИ ВОЈСКОВОЂА

Степа Степановић (1856-1929) лавовски труд је уложио не би ли војску и народ превео на албанско приморје и потом их на Крфу спремио за славни повратак у земљу

Наш народ имао је и других мудрих и храбрих војско­ вођа, али је ретко ко од њих био та­ко популаран у народу, као во­јвода Степа Степановић.

Син сељачких родитеља, војник с ретком каријером, прошао је пут од каплара до војводе. На трновитом путу, пуном изазова, Степа није постао само велики ратник већ и велики човек. Увек одан и предан свом народу.

Војвода Радомир Путник је био ауторитет, константа способности, глава; војвода Мишић је био луцидан у тре­ нутку, он не мисли, он не ре­шава, он не командује, он баца паролу. Војвода Бојовић је дос­тојан команде и њему се даје војска да је прихвати док се не нађе згодно решење. Степе Степановића нема на хоризон­ту: он не штрчи, он је у војсци. “Степа Степановић није вој­сковођа, он је војска”, рекао је о њему Синиша Кордић.

Рођен је 28. фебруара 1856. од оца Ивана Степановића и ма­јке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београ­да. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Степану, по ком је цела његова породица названа Степановић.

– Још као мали био сам ве­лика љутица. Када би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи да би ми бивале ноге све крваве од трења док бисмо на њиву сти­ гли ­ причао је војвода о себи.

ХТЕО ДА УЧИ ЗА ПОПА

Степа је у детињству чувао го­веда и једном приликом скоро је изгубио живот када му је стомак рогом распорио бик. Спасла га је стрина, која га је ушила иглом и концем, те брзо одвела лека­ру у Београд. Школу је учио у Кумодражу, код сеоског ћате, а након свршене основне школе пожелео је да иде у учитељску школу, те постане попа, али отац за то није хтео ни да чује. Уписао је гимназију која се налазила у Капетан Мишином здању. Као и сва друга сељачка деца, послу­живао је код директора гимна­зије Ђорђа Милетића и тако се школовао. Након петог разреда гимназије, која је тада трајала шест година, Степа је ступио у Војну академију.

Учесник је Српско­турског, Бу­гарског, балканских ратова и Пр­вог светског рата. Овај потоњи и за Степу је представљао највећи и најтежи испит. Био је задужен да организује мобилизацију, те да направи план распореда и концентрације српске војске. Пошто је рат почео, руководио је Другом армијом, која је била концентрисана на позицији из­међу Аранђеловца и Младенов­ца. Управо је у овом рату Степа Степановић извојевао своју нај­већу победу, у Бици на Церу, када је, испољивши изузетну мудрост и тактику, савладао много јаче снаге аустроугарског освајача, натеравши га на повлачење пре­ко преко Дрине у Босну. После тројне инвазије Централних си­ла 1915, са својом армијом успео је да савлада бугарску армију, “која је била одбачена на исток 25 километара”. Уследиће потом со­лунска епопеја, где прослављени војсковођа улаже лавовски труд не би ли српску војску под веома тешким околностима оскудице, болести и зиме успео да преведе на албанско приморје.

По доласку у Крф посветио се реорганизацији десетковане вој­ске и њеној припреми за славни повратак у земљу и коначни пут победе.

КАД СЕ ВОЈВОДА НАЉУТИ

Војвода је умео да се наљути. Жестоко. Једном приликом, се­дећи пред зградом штаба, гле­ дао је како запрежним колима превозе хлеб за војску. Зауставио је кола и рекао возачу да му до­да један хлеб да види какав је. Кад је пробао, згрозио се. Како и не би кад је у њему било и пе­ска! Љут као рис, војвода је тражио да одмах дође командант интендантуре пуковник Михаи­ло Петровић. Кад се овај јавио на рапорт, војвода је рекао:

– Зар песком храните моју хра­бру војску?!

Пуковник се извињавао, прав­дао речима да није било брашна, па је био принуђен да жито узме директно са гувна, неочишћено, са земљом и песком. После то­га, никад више такав хлеб није дељен војницима.

Степа није волео велико дру­штво, волео је природу и шетње. Био је скроман, без великих про­хтева. Кад је почео побољевати, његов зет је наваљивао на њега да се прегледа и лечи, али он то никако није хтео.

– Какав преглед! Ја сам стар и дотрајавам. Вуче ме земља ­- ре­чи су војводине.

Земља га је повукла себи 27. априла 1929, у 22.30. Пред саму смрт Степа је покушао да подиг­не десну руку ка прозору. У соби је настао тајац, хтела се чути по­ следња порука великог војводе. Напрегнувши сву своју снагу и својим слабим гласом изговорио је команду: “Полазите напред!” Наредио је још својој породици да га обуче у походну унифор­му и одабрао ордење које ће са собом понети.

Пред крај живота позвао је су­пругу и предао јој два замоту­љка с новцем, један за сахрану други за њу.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈА: АРХИВ БОРБЕ