Строга дама великог срца

ПЕРСИДА МИЛЕНКОВИЋ, ВЕЛИКА СРПСКА ДОБРОЧИНИТЕЉКА

Помагала је сиромашним и унесрећеним породицама, дизала им домове и поклањала куће, удомљавала и школовала децу само под условом да буду добри ђаци

Иако је живот ни мало није мазио, племенита, штедљива и строга дама Персида Миленковић била је и остала један од највећих добротвора и задужбинара наше престонице. Осетљива на сиромаштво, њена највећа рана била су деца без родитеља, па је тако највећи део доброчинства посветила њима. Желела је да им покаже да живот није само окрутан, а заузврат тражила је само осмех и да буду добри ђаци.

СПАС ОД СИРОМАШТВА

Персида Миленковић рођена је 1857. у Шапцу, а у Београд се с породицом доселила свега неколико година касније. Удала се веома млада и у браку је добила сина Војислава, који, нажалост, умире, а њен брак се распада. О животу тајновите Шапчанке сазнаје се нешто више тек неколико година касније, када се у 26. години удаје за познатог добротвора Ристу Миленковића. Имали су складан брак и хуманост им је била заједничка црта, а Персида је крај њега и почела да се бави добротворним радом.

Помагала је сиромашним и унесрећеним породицама, дизала им је домове и поклањала куће и виле у градском језгру, удомљавала је и школовала децу.

Учила их је да су им школе спас од сиромаштва и прави пут за бољи и лакши живот. Заједно са супругом у Улици краљице Наталије подигла је зграду основне школе, у којој се данас налази Математичка гимназија, док је кућу у свом власништву у Змај Јовиној у центру града оставила Београдском универзитету. Заслужна је и за подизање Женске учитељске школе, чиме је много учинила и на пољу женског образовања и еманципације.

САН О МАНАСТИРУ

Персида је била позната и као велики верник, те је дубоку веру у бога преточила у задужбине. Симболично, на месту где се у време Првог светског рата налазио штаб одбране Београда и водиле се тешке борбе за ослобођење, 1924. подигла је верски храм за покој душе своје мајке. На фасади Цркве Свете Тројице у београдском насељу Кумодраж исписано је њено име. Верници су је упамтили по још једном значајном гесту иза којег се крије посебно занимљива прича.

Према легенди, Персида је три пута сањала исти сан, да на Топчидерском брду мора да изгради манастир. Када су радници почели да копају темеље на женском манастиру, пронашли су остатке црквеног здања из касног средњег века. Тако је 1935. подигнут Манастир Ваведење на Сењаку, у ком ће касније, као и у Цркви Свете Тројице, посебно током Другог светског рата, бити збринуто много деце.

ДОБРА ДЕЛА И НАКОН СМРТИ

Племенита Српкиња заједно са супругом Ристом Миленковићем живот је провела у кући у Кнез Михаиловој улици број 8, а њихов дом трагично је срављен са земљом у шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. Неколико година пре него што је умрла, у страху да ће њена добротворна мисија бити прекинута и да ће новац који је наменила онима којима је најпотребнији након њене смрти бити злоупотребљен, да би осигурала да ће се њена мисија наставити, дарежљива добротворка припремила је тестамент. Основала је задужбину и фонд, од чијих прихода је, према њеним последњим жељама, новац одлазио на усавршавање студената у иностранству и школовање добрих ученика Трговачке академије.

Персида Миленковић преминула је у дубокој старости усред Другог светског рата у својој вили на Топчидерском брду, где је живела након рушења куће у центру града. Њена последња жеља била је да буде сахрањена у својој задужбини, у цркви Манастира Ваведење. Једна од највећих добротворки наше земље, на вечни починак испратила је велика поворка, уз присуство црквених великодостојника, највећих државних званичника окупиране земље и свих оних којима је за живота учинила добро, чије сузе је претварала у смех, а ране сиромаштва целила, пружајући им сигурнију и светлију будућност.

Данас се, нажалост, о њој врло мало зна и, осим улице у близини манастира који је подигла, а која носи назив по њој, у престоници нема других помена ове знамените Београђанке и, баш као и многе друге, покрио ју је заборав.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТО: WIKIPEDIA