Scroll Top

Стваран и узбудљив живот налази се на бридовима бола

stvaran-i-uzbudliv-zhivot-nalazi-se-na-b
Сличне теме

ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ, АУТОР РОМАНА “РОДИТЕЉИ” И “ПЛАЧ МАЧКЕ БОЖЈЕ”

Увек су ме занимале само тешке теме јер сам безрезервно спреман на суочавање са животом на његовим најдраматичнијим местима

У својим романи­ма “Родитељи” и “Плач мачке божје” наш са­говорник Ђорђе Сибиновић тематизује насиље над женама и тешке болести које раздвајају појединце од друштва. Његова размишља­ња о темама које је обрадио у романима шире листу пита­ња и остављају дилеме које пробијају интересовања обе­лежена бројним напетостима и бурним догађајима нашег времена. Универзалност и ак­туелност теме коју обрађује у свом роману “Родитељи” резу­лтирала је чињеницом да је за веома кратко време ова књига доживела три инострана изда­ња ­ преводе на енглески, ара­пски и руски језик.

Ваши романи “Роди­тељи” и “Плач мачке божје” тематизују екстремне и драматичне теме: насиље над женама и тешку болест. Зашто вам је било важно да пишете о томе?

– Kада је објављен роман “Ро­дитељи”, позвала ме је друга­рица и приговорила да је “дра­стичан и претеран, да сигурно није тако у животу”. Уздржао сам се одбране поетике и пре­ћутао одлучујућу чињеницу у односу на изнети приговор. Само неколико дана после тог догађаја у новинама је осванула вест која је по испољеној бру­талности превазишла причу из романа. Иста особа ме је позва­ла и са жаљењем констатова­ ла да и даље не верује у такву стварност. Том приликом сам јој открио да је основни дога­ђај из романа био део стварног живота, такође. Kада смо Горан Паскаљевић и ја кренули у про­јекат филма у којем би болест детета била велика метафора разлике која раздваја појединца од заједнице, нисмо ни сањали да у животу постоји прича коју није могуће смислити. Дакле, уметност не постоји “за себе” и “због себе”, као што, ако је пра­ва, не задовољава се описима или реферисањем реалних до­гађаја. Не мислим да моја ма­шта предњачи у односу на не­поновљиву игру природе, коју свакодневно живимо. Увек су ме занимале само тешке теме јер сам безрезервно спреман на суочавање са животом на њего­вим најдраматичнијим мести­ма. Зато сам одлучио да пишем о таквим темама.

Да ли такво опредеље­ње, поред избора тема, утиче и на изглед дела и про­цес његовог настајања? ­

– Рад на писању сценарија за филм “Мачји крик” за мене је био велики изазов и непоновљиво искуство. Сигурна и пријатељ­ска рука Горана Паскаљевића водила ме је кроз мрак изазо­ва, уважавајући моје претходно увежбане кораке у језику. Дуго смо разговарали о фабули, си­жејној структури и поенти. Филмски језик није исто што и књижевни, уметност мора да сведочи живот, али уз додату вредност, која је оправдава и легитимизује. Смишљали смо судбине јунака и претварали их у наратив. Дуго смо разми­шљали да ли да неко од наших јунака умре у причи и филму. Десило се да, пре него што је филм снимљен, стварни јунаци из живота које смо пронашли и обрадили у сценарију доживе тешке болести. Затим, сасвим изненада, умрли су Горан и јед­на од главних јунакиња наше приче. Остао сам сам с умет­ношћу и “преживелим јунаци­ма” и изгубио компас. Написао сам роман “Плач мачке божје”, који ми није био ни у плану ни у глави када смо отпочели рад на филму. Не верујем у живот и уметност који настају и трају према нечијем плану. Горан је за такве поставке имао термин намештаљке. Ако хоћете ства­ран и узбудљив живот, морате живети на бридовима бола и ако се определите за праву уметност, до последње стра­нице не можете знати како ће се завршити роман који пишете.

Зашто друштво не може да савлада на­сиље над женама? Kако на то гледате, имајући у виду да су “Родитељи” већ преведени на италијански, енглески, руски и арапски? Да ли интересова­ње за ту тему говори о њеној болној актуелности?

– Насиље је урачунато у наше постојање. Историја света може се разумети преко категориза­ције претварања насиља у ор­ганизоване подухвате, а хро­нологија културе преко избора злочина које појединци врше једни према другима. Насиље над женама не може се посма­трати изоловано од епоха и уку­пног наслеђа. Родно раздвајање које се заснива на биолошким својствима, једнако као и на положају у друштвеној стру­ктури, није настало у главама злочинаца. Предрасуде долазе из света у појединца. Тако је и са злочином насиља над жена­ма. То можете видети и данас, када се тај проблем третира у пољу широке социјализације друштвених функција, али не и у суштинској промени родних односа. Сведоци смо бројних покушаја “изједначавања” жена са мушкарцима у јавном сектору. Мислим да је то погре­шно. Ако се тако поставе ства­ри, грешке и даље израстају из конкуренције и мерења. Радисе о томе да се промени свест и по­нашање и да се родни третман редефинише укидањем валори­зације биолошких разлика изме­ђу жена и мушкараца које су се врло једноставно претварале у друштвене разлике. Међутим, та тема још није на дневном ре ду. И жене које се данас боре за своја права задовољавају се “мерењем квота”. Све док љу­дска заједница не схвати да су жене и мушкарци људи, никакве парцијалне друштвене процеду­ре и механизми неће поправити стање у међусобним односима.

Сличну судбину до­ живљавају болесни и немоћни. Тешко прихватамо разлике и различитост. Kакви сте изашли из догађаја ства­рања и писања романа “Плач мачке божје”?

– То је претешко питање за речи и језик. Живот нас често изненади могућностима да се јави као несхватљиво и неи­здрживо. Суочавање с бези­згледном судбином болесне девојчице, као и с изразитим недостатком хуманих могу­ћности за “живот изван фу­нкције”, отвара пукотину смисла постојања. И када се све то смести у контекст индустријског предграђа, у породицу изразитих транзи­ционих губитника, суочите се с трагизмом, за који антички дискурс делује као изоловани мамурлук. Ако томе додамо и губитак пријатеља, оста­је само да животу признамо апсолутни примат у односу на идеју смерности, једнако колико и на виталност про­метејских амбиција. Трудио сам се да кроз све то пролазим усправан, не због гордости него због видика који је с висине шири и објективнији. Не па­мтим ништа слично у свом животу као што је директни улазак у фабулу коју доминан­тно форсира болест, као што је “синдром мачјег плача”, у коме се дете рађа без кратког крака петог хромозома, пузи и мјауче уместо да хода и говори, деде, који га једини не одбацује и бори се за сваки његов удах, дан и сат на овом свету, и миријада ситних људских непочинстава, која подсећају да људскост има хиљадулица. Схватио сам, тако­ђе, да је људска рањивост већа од талента и да било какво штиво о толикој несрећи не дораста до разлога свога постојања. И по­ред тога, написао сам тај роман.

Мила Милосављевић

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: