Сваки живот заслужује да буде написан

Ђорђе Сибиновић, књижевник

Нису сви животи написани. Међутим, уколико оно што је написано у једној реченици успе у нама да створи интензивну слику доживљаја света, онда је то права књижевност

Ђорђе Сибиновић је ове године на Међународном сајму књига представио публици најновији роман “Мандат” (Досије, Београд), који, по свему, представља својеврстан књижевни искорак у односу на досадашња његова постигнућа у литератури. У својим романима “Родитељи” и “Плач мачке божје” тематизовао је насиље над женама и тешке болести које раздвајају појединце од друштва, а у “Мандату” се бави политичким темама.

Како бисте, укратко, описали свој нови роман “Мандат”, представљен на Сајму књига ове године?

– Ја сам покушао да једним књижевним поступком обухватим две наративне равни. Једна је стварност, а друга метафизички доживљај живота. Мој главни јунак је студент режије рођен у Тршићу. Не случајно, он бира за свој дипломски рад причу о Молеру, војводи из Првог и Другог српског устанка, а сам постаје члан Отпора и активно учествује у обарању једног режима на крају 20. века, сматрајући да је тирански. Одлази у Будимпешту да тамо прими одлучујућа знања и вештине помоћу којих треба да се мења свет.

Враћа се у своју земљу, учествује у том догађају рушења тираније, пише, открива истину о Молеру и у том тренутку доживи преображење, и стварносно и вредносно, јер открива да су приче, у ствари, исте и поновљене, а да мизансцен и епохалну сензацију одређује претежни дизајн тренутка у којем живимо, дакле, актуелни живот. Петар Молер је алтернативни, метафизички јунак радње и фабуле романа, али се, на крају, дешава преокрет. Роман је, заправо, написан као једна тешка сугестија хепиенда.

Како сте дошли на идеју да “оживите” војводу Молера?

– Молер је прећутан и, самим тим, за мене је био интересантан још док сам био у ђачкој клупи. Молер је био бунтовник, он је био најбољи. Молер је био све оно што се није догодило на начин на који многи од нас сањају живот, и наш лични и живот нашега рода. Самим тим, трудио сам се да сузбијем пристрасност у односу на онога који је жртва, који је прећутан и који није добио прилику да, као мотив, живи у генерацијама оних који су дошли после устанка и слободе после вишевековног ропства.

Истражујући о Молеру, наилазио сам на препреке и баријере. Много људи и не зна ко је био Петар Молер. Изненадило ме је да за њега нису чули људи од којих сам очекивао да о њему знају нешто више. О Молеру нема много литературе, а оно што има морамо да пропустимо кроз критички филтер епохе, кад су ти факти калсификовани као релевантни историјски извори. Морам да кажем да је Вук Караџић, као рефоматор, геније, али као историчар веома упитан и проблематичан, тако да сам тешко долазио до релевантне литературе о Молеру.

О њему је најважније оно што није написано, тако се моја књига придружује писаној историографији и сведочанству о Молеру, али и даље оно најважније о њему треба да живи у нама, као спремност на промену и као тежња да у сваком тренутку будемо све бољи и бољи. Петар Молер је био једини писмени војвода с којим је комуницирао и Доситеј Обрадовић.

Петар Молер, својом интелигенцијом, знањем и храброшћу, направио је разлику од свих осталих војвода, од свих устаника. На крају крајева, то га је и убило. Та велика разлика, коју је успео својим радом и људским особеностима да направи у односу на своју групу, произвела је велику мржњу, пакост и страх код неког ко је хтео боље за свој род. Петар Молер је неко ко је видео пут којим је требало да постанемо другачији, а не да останемо исти, као што су били наши освајачи.

Последњих година ваши романи и поетске збирке доживеле су преводе на руски, арапски, италијански и енглески језик. Шта вам значи тај улазак у другу културу и представљање другој култури?

– То је можда и најлепши тренутак у књижевном стварању, да те препознају и у другим културама. Постојати у својој култури, чак и као релевантни чинилац у времену у којем ствараш је веома важно и лепо, али увек постоји та сенка пристрасности, очекиваног пријема или неке врсте саосећања оних који читају и онога који пише на свом језику и у својој култури. Када то што је написано, као једна универзална чињеница препознавања и разумевања, хоће да живи у другој култури, која нема те претходне сугестије прихватања, која нема ништа подразумевајуће, која улази без икаквих предрасуда и очекивања у једно штиво из друге културе, онда је то, у ствари, прилика да се одреди не само вредност него да се види колико пажње може да пробуди једна локална прича у односу на њен универзални потенцијал.

У једном делу ваше беседе на свечаном отварању Међународног сусрета писаца рекли сте да је “најважније о нама оно што је написано”…

– Српска књижевност је у 20. веку стартовала славодобитнички и тријумфално. Од Боре Станковића до Милоша Црњанског, Растка Петровића и раног Андрића, ми смо представљали, можда, врх светске књижевности. И Први и Други светски рат бацили су велику сенку на људскост, креативност, хуманост, на живот, па је и та средина века прошла у сензацији бола, патње и несреће. За српску књижевност ново доба јавило се препознавањем књижевности Иве Андрића на светском нивоу и његовом Нобеловом наградом. Иза њега уследио је један веома леп и важан период српске књижевности до краја 20. века.

Сада се налазимо опет на почетку, у тренутку када свет представља најружније место за живот. Ту су ратови, бесмисао, губитак парадигме и једна врста хаоса, за коју не постоји моћ, за коју не постоји логос, који може да је сабере, да је умири, да је, на неки начин, поново напише. Писци су озбиљан кандидат за то упражњено место људског смисла, који мора поново да напише овај свет, тако да они који га читају врате веру у њега, да га препознају не као добро или лоше, него као једино место на којем можемо да живимо, а да је књижевност то друго место, у којем ће прича о нама остати као вечни живот. Због тога живот изгледа као једна непрегледна, разуђена шума живота, док књижевност представља једну рафинирану прераду оног најважнијег, што из те шуме треба да остане као плод вечности. Због тога ја дубоко мислим да је оно најбоље о нама оно што је написано и мислим да историја света и историја писања то несумњиво потврђују.

Кажете и да је “књижевност живот, а њена деца писци”…

– Много је важније написати живот, него га проживети јер мислим да сваки живот заслужује да буде написан. Нису сви животи написани, међутим, оно што је написано, уколико у једној реченици, у једном делу, у једном формату успе у нама да створи интензивну, динамичну слику доживљаја укупног света и свега што се догодило, онда је то права књижевност.

Мила Милосављевић