Сваком лику доделим ,,енергију” и омиљену боју

Ружица Буквић, костимограф

Наш задатак је да карактер, навике, основне црте и, уопште, аутентичност неког лика преточимо у материјал, крој и боју

Ружица Буквић дипломирани је костимограф Факултета примењених уметности. Као асистент и костимограф, радила је на многим домаћим пројектима, од којих, као најзначајније, издваја филм “Лихвар”, серију “У клинчу”, као и филм и серију “Воља синовљева”, чије је снимање недавно завршено. Љубав према костимографији јавила јој се у средњој школи и, премда је, поред цртања и дизајна одеће, имала интересовања за психологију и књижевност, према сопственом признању, једна посета Ужичком позоришту повезала је све те сегменте у једну целину.

О изазовима ове професије, као и колико се овај посао цени у Србији и шта је то што одликује доброг костимографа, открива нам у разговору за Борбу.

– Костимограф мора да поседује најпре уско стручно образовање, а то је, пре свих, одсек сценски костим или савремено одевање на ФПУ, који тако моћно профилишу сваког студента. То је заиста велика школа. Међутим, мислим да то није кључно ако немате истанчан осећај, велику љубав и дубоко интересовање за то што радите. Врло важан фактор је и социјална интелигенција, а его мора бити остављен на неком другом месту.

Костимограф је у одређеној мери психолог, посматрач “из свачијег комшилука” и особа која објективно гледа на људе и сталеже, те сагледава које су то кључне, на први поглед невидљиве, а основне црте и навике личности, аутентичност појединаца и масе, како у животу тако и у одевању. Онда све то обухвата, претаче у материјал, крој и боју и то чини визуелни идентитет лика, исказан, најпре, кроз костим. У костим спадају и шминка и фризура и све што може да ода јасан правац лика. Имам неку своју теорију да костимограф, поред тога што зна какав утисак на публику оставља костим смештен у сценографију, мора да зна и какав је осећај носити тај одређени комад и коју енергију у човеку буди, а напослетку и који ефекат жели да изазове у одређеној сцени, док глумац изговара одређену реплику.

При ангажману, да ли треба да водите рачуна о томе да ваша размишљања буду блиска редитељевим?

– Свакако мислим да одабир костимографа од редитеља мора бити заснован на одређеној естетици коју би требало да деле или бар да буду наклоњени сличној. Онда је правац размишљања нешто што је већ у већој или мањој мери одређено и не губи се драгоцено време на то, већ се стартно размишља на следећем, вишем, нивоу.

Како изгледа сам процес настајања једног лика, тј. његов визуелни идентитет, почев од описа у сценарију до тренутка кад дође на сет и понесе одећу коју сте за њега изабрали?

– То је дуг и комплексан процес. Рад костимографа на филму састоји се из припрема и снимања. Припреме обично трају колико и снимање, често и дуже, и за нас је то најважнији период. Након читања сценарија волим да урадим разраду, односно тај математички део, помоћу ког је много лакше сагледати кретање лика кроз сценарио. Направим шему кључних тачака, сусрета, реплика. Одредим палету боја за сваког лика. Радим на закључцима који је то психолошки профил на основу поступака, навика и реплика. Смештам га у социјалну стварност. Волим да сваком лику доделим “енергију” и омиљену боју. Некад и омиљено место у граду или тамо где је већ смештена радња.

И још много тога. То је костур стварања лика, тако настаје карактер. Размишљам о његовим потребама и афинитетима према одећи. На основу свега, нацртам скице и предложим их редитељу и глумцу. Глумци су ми вечита и велика инспирација. Највећи успех за мене је ако цео тај захтеван процес припрема и стварања лика претворимо у игру. Онда нема граница и фикција постаје стварност у којој сви уживамо и којој свакодневно бежимо. Након тога следи израда костима, па костимске пробе, а затим и снимање.

На који начин остварујете стваралачку слободу, уграђујете своју естетику, будући да је рад на филму тимски рад и да морате да се водите и буџетом и захтевима продукције, редитеља и, на крају, самог глумца?

– Условљеност буџетом је увек тужна прича јер нам остане најмање десетина неиспуњених жеља, али не знам да ли бисмо имали оволико ватре, сналажљивости и жеље да испунимо очекивања да нам је све потаман. У претходном одговору сам поменула да је најбољи тим за рад и стварање та екипа глумац, редитељ, костимограф, овде бих додала и директора фотографије. Ту нема искључивих захтева, то је тим креативаца који играју свим срцем. Само је важно неговати свестраност, објективност и слободу размишљања.

Не мислим да је костимографска стваралачка слобода угрожена, зависи из ког угла посматрате, али она само може бити допуњена у том тимском раду. И најпре мислим да му највише “боје” доноси управо костимографска слобода, која није угрожена све док она доминира у својој области.

Да ли је теже радити епоху или савремене приче?

– Колико год да је тешко радити епоху, што подразумева нестварно захтевне, исцрпљујуће и дуге припреме, много буџета и много више чланова у сектору костима – моделаре, кројаче, обућаре и занатлије – морала бих да кажем да је, из неких других разлога, једнако тешко радити савремене приче. Сматрам да костимограф на савременим причама запада у доста потцењен и незавидан положај. Најпре је то колективно слепило продукција кад треба одвојити буџет или редитеља кад треба промислити о сваком комаду, али и самих костимографа, који олако прихватају тај задатак, упадну у замку водећи се тиме да је то савремено и лако разумљиво.

Ту се јавља проблем аутентичности. Костим, колико год да је савремен и има за циљ да се данашњи гледалац поистовети с ликовима, не сме да изгуби аутентичност, а она се губи одласком у радњу и куповином готовог производа. Па то онда може урадити било ко, зар не? То је велика борба и нимало занемарљив проблем. Врло је тешко задржати достојанство и борити се за пристојан стандард рада у таквој поставци.

Колико се посао костимографа цени у Србији и како бисте описали његов положај?

– Највећи проблем с којим се костимограф бори је површно схватање професије од многих продукција. Ово што можемо назвати хиперпродукцијом код нас, која је наишла у великом таласу последњих година, донела је доста добро стање у нашим круговима рада, али и много неадекватних људи инфилтрираних у нашу професију. Посао костимографа, самим тим, постао је у великој мери угрожен јер све чешће се могу срести потпуно нестручни људи који се баве тиме кад је у питању савремени период, а посао је само отићи до “Заре”. А костимографија је много, непојмљиво много више од тога.

Сваким пројектом се трудим, корак по корак, да унапредим свој положај, а, самим тим, и положај професије, али искрено, нисам оптимистична по том питању. Све је мање разумевања за реалне потребе тог сектора, све мање интересовања и познавања самог рада, све је мање одвајања реалних финансијских средстава, а и мање је самих костимографа који се боре за достојанство професије. Иако лично нисам незадовољна својим путем, нисам задовољна како општа слика изгледа. Мислим да нам недостаје критика и критеријум и неки јасан закон шта сме, а шта не сме да се ради.

Воља синовљева – величанствено искуство

Који вам је костимографски посао досад био најдражи и најизазовнији?

– Ух, тешко питање, с обзиром на то да за сваки пројекат кажем да ми је најдражи. Ја сам заиста велики заљубљеник у овај посао и радим га, понекад ми се чини, више из љубави него из било ког другог разлога. И мислим да је то судбина већине костимографа. Али могу да издвојим пројекат због ког мислим да сам рођена под срећном звездом, самим тим што је баш мени дат. У питању су филм и серија “Воља синовљева”, који ће заувек имати посебно место у мом животу. То је био изазован, тежак и захтеван пројекат, за који се каже да је сам одабрао најјачу и најистрајнију екипу. Величанствено искуство, апсолутно уживање, изванредан тимски рад, несебична посвећеност и преданост целе екипе нешто је што нас је све време водило и обавезало да не издамо оног другог. Радујем се свему што предстоји и свему што ће “Воља синовљева” донети српској кинематографији!

 Добар костим је у служби приче

Који домаћи филм или серија, према вашем избору, има најбољу костимографију?

– Има их много, одабрала бих филмове “Точкови” и “Чувари формуле” и серију “Кости”. Главна одлика добре костимографије, а и сценографије, јесте да се не истиче, већ да прати причу, да је помаже и допуњује, да из ње извлачи и наглашава најбоље, а, према потреби, и најгоре. То је мера коју само велики и неосујећени нађу.

Фото: Приватна архива