Све што сам зарадио од музике њој сам и вратио

МР ЉУБИНКО ЛАЗИЋ, КОНТРАБАСИСТА БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ И КВАРТЕТА BASSIONA AMOROSA

Моја школа у Војки покрила је рупу у музичком образовању између Земуна, Сремске Митровице, Руме и Новог Сада

Када је Љубинко Лазић схватио да је музика његов животни позив, за свега годину и по дана успео је да савлада нижу музичку школу за контрабас и последњи на листи уписао Средњу музичку школу “Исидор Бајић”. Тако се из свог малог села Војка, пресрећан, запутио ка Новом Саду, жељан даљег образовања.

После само две године музичког школовања освојио је две прве савезне награде за два ин- струмента, контрабас и тамбуру, и почео да свира солистичке концерте. Даље школовање на- ставио је у Цетињу, где је академију завршио пре времена, и био проглашен за најбољег студента Црне Горе.

Пут његовог образовања водио га је потом у Минхен, где упознаје будућег професора Клауса Трумпфа, након чега му се отварају врата највећих светских позорница; започиње каријеру с квартетом Bassiona Amorosa и ансамблом Белтанго, с којима је пропутовао пола света.

После завршених постдипломских студија у Минхену, неколико сезона провео је у Циришкој опери и Виртембершком камерном оркестру, а похађао је мајсторске курсеве у иностранству, код најеминентнијих педагога. Његов матични оркестар данас је Београдска филхармонија, а као ванредни професор има најбројнију класу у Србији, на факултету у Нишу.

Имали сте наступе с многим познатим уметницима попут Пласида Доминга и Максима Венгерова. Како их се сећате, какав су утисак оставили на вас?

– Док сам још студирао у Минхену, 2003. немачка телевизија радила је велику емисију о култури “Sunday night classic”. Свирали су светски уметници, на бини је био симфонијски оркестар, а долазили су најпознатији солисти из иностранства. На њиховој сцени, тада смо као јако запажени квартет Bassiona Amorosa наступили са чувеним Максимом Венгеровом. Размишљали смо шта бисмо могли да свирамо, да буде нешто кратко и ефектно јер је на телевизији сваки секунд као кућа. Одлучили смо се за Монтијев “Чардаш”, мало да карикирамо и балансирамо између класике и народне музике. Снимак овог наступа броји преко милион прегледа на Јутјубу и по њему смо препознатљиви.

Већ следеће године смо изабрани за најбољи квартет у Европи. Додела је била на једном острву на Боденском језеру у предивном дворцу. Међу званицама су били Пласидо Доминго, Волфганг Вагнер (унук реформатора опере у романтизму), шведска краљица и многе принцезе. Након нашег наступа Доминго је пришао и певао с нама. Оваква искуства остају у сећању. Замислите мој пут од Војке до Новог Сада и Цетиња, па цела прича са Минхеном… Овим наступима сам, на неки начин, почео да живим историју музике коју сам читао. Знао сам ко су сви ти људи и какав је њихов успех, а одједном сам седео са свима њима за столом, и то је једна права динамика у музичком смислу.

С квартетом Bassiona Amorosa отворена су вам врата и Карнеги хола, али сте се ипак одлучили да останете у родном селу Војки и отворите музичку школу. Шта је пресудило да направите тај корак?

– Војка је место које највише волим. Тамо ми је најлепше, она остаје мој центар света. Тек сам касније схватио каква је привилегија живети у месту где сте рођени и бавити се послом који волите. Војка је испала идеална у целој причи, близу ми је аеродром, мени преко потребан за турнеје и путовања, сви моји рођаци, кумови и пријатељи, људи које највише волим, ту су. Тамо сам направио нижу музичку школу, сазидао је и средио од темеља до крова. Купио сам све неопходне инструменте и обезбедио кадар без ичије помоћи, ништа не недостаје, само треба да се вежба и ради. Све што сам зарадио од музике вратио сам јој својом школом, која има сада око 50 ученика. Она је урадила баш оно што је и требало, едуковала је средину између Земуна, Сремске Митровице, Руме и Новог Сада, где је била рупа у музичком образовању, коју је успела да покрије. Сматрам то својим највећим успехом. Ђаци уче да свирају контрабас, тамбуру, клавир, гитару… На факултету је другачије, динамичније и интересантније, тамо радите с одраслим људима који знају шта желе. Волим своју класу у Нишу, поготово када су тако радознали и када видим да полако личе на мене. Помажем им и око одабира инструмената, гудала и сервиса. Имам колекцију од 13 контрабаса, 13. прасе ми је онај најмањи, који сам наменио сину.

С ансамблом Bassiona Amorosa снимили сте 12 албума, са ансамблом Белтанго трилогију, као и трио с гитаристом Немањом Богуновићем. Који су ваши планови за будућност, шта још можемо да очекујемо?

– Планирамо концерт поводом 25 година постојања Bassiona Amorosa, који ће се одржати 23. октобра у Герлицу, граду између Немачке и Пољске. Тамо је рођен мој професор Клаус Трумпф, један велики ентузијаста и, можда, највећи живи контрабасиста, који нас је све окупио и који је заслужан за постојање квартета, а, пре свега, за мој одлазак у Минхен на студије. У једној реновираној синагоги с предивном акустиком имаћемо концерт који ће бити пренет на најпознатијем каналу за класичну музику – Арте. Сви се припремамо за тај дан, а Клаусово чудо које је направио с нама, окупивши најбоље контрабасисте с различитих страна света, сигурно ће остати уписано у историји музике. Иако нас дели велики број километара, налазимо се, свирамо концерте, снимамо дискове, планирамо и српску турнеју, што ме посебно радује јер нисмо били овде протеклих 10 година.

Изашли смо из периода када није било наступа због пандемије. Колико смо као друштво схватили да нам је музика потребна и уметност, уопште?

– Каква нам је култура, такви смо и ми сами. У Србији треба доста да се поради на томе и жао ми је што је тако. Пандемија нас је научила много ствари, мени је чак и добро дошла. У марту те године увидео сам да имам превише обавеза, термини су ми се преклапали и колико год сам желео, физички нисам могао све да постигнем. Све се отказало и мој проблем је био решен, проводио сам време с породицом и одморио се. С друге стране, изгубио сам много пријатеља, што ми је тешко пало, а неки су се и озбиљно разболели. Многима је у опоравку баш музика помогла. Музикотерапија уопште није наивна ствар, имам пријатеље који сигурно не би били живи да није било музике. У овом лудом времену људи се стварно лече музиком, било да је у питању поп, рок, класика или нешто друго. Апелујем на докторе, психијатре и психотерапеуте да обрате пажњу на музикотерапију, ствар је изузетна и држи људе у животу, то потврђујем.

Љубав према мотоциклима

Поред музике, која вам је уметност још блиска , да ли имате неки хоби?

– Сваки хоби може да постане уметност ако се озбиљно ради. Мој хоби су олдтајмери, стари мотоцикли из периода непосредно пре и после Другог светског рата. Велика револуција одвијала се у мото-спорту и мотористици управо у том периоду. Поседујем једну малу колекцију од пет мотоцикала и сваке године се трудим да склопим бар један. Процес је спор јер некада неки део чекам и по годину, две. Све делове углавном доносим са запада јер их на нашим просторима нема. Срећан сам када извучем неки мотоцикл из педесетих година прошлог века, удахнем му нови живот и вратим га у функционално стање. Осећај је као да сам положио неки најтежи испит.