Сведок и учесник бурног 20. века

НАЈВЕЋИ СРПСКИ НОВИНАР КОЈИ ЈЕ ИНТЕРВЈУИСАО ХИТЛЕРА, ЧЕРЧИЛА, ПАШИЋА…

Људи на врховима, рекло би се, поштеђени су заблуда јер имају најбољи увид у стварност. Али и они праве грешке, штавише, када су на највишим положајима, највеће, говорио је чувени аутор Предраг Милојевић

Право је чудо преживе­ти све буре 20. века, и то још на овом тлу, а Предраг Милојевић је успео да преживи две династије, три Југославије, четири ра­та, пет режима, изда три пута по шест књига својих текстова и превода…

Предраг не само да је био све­ док многих дешавања, већ је у њима учествовао од преласка преко Албаније 1916, као 15­го­дишње момче, до невоља које су доносиле окупације и ћуди режима, рекао је о Милојевићу, између осталог, Јован Ћирилов приликом доделе награде “Браћа Карић”, која је великом новинару уручена сада већ дав­не 1998.

Овај те­кст има за циљ да подсети читаоце на вероват­но највећег српског но­винара до­ сад, који је урадио ин­ тервјуе са Хитлером, Гебелсом, Химлером,Черчилом, Пашићем, Јованови­ћем и многим другим, сада већ историјским личностима.

Предраг Милојевић је рођен 25. децембра (он и Исус Христ, како је сам знао да каже) 1901, у малом пограничном месту Рам, као једно од осморо деце. Како се још сазнаје, свако од осморо браће рођено је у различитим местима. Породица Миливоје­вић се 1909. трајно настањује у Београду, где Предраг креће у основну школу.

Био је трећи разред када је из­ био Први балкански рат. Школе су биле затворене и претворене у болнице, а ђаци су долазили и помагали болничаркама. Када су се школе поново отвориле, избио је Други балкански рат. Тако да је Предраг завршио основну школу са свега три године школовања и док му је, како је говорио, буквар и даље био у торби.

У другом Гимназије, почиње Први светски рад и школе су опет затворене. Предраг бива и рањен јер га је погодио аустри­јски шрапнел док се играо упркос забранама.

Тек по окончању рата, образовање наставља на курсевима и успева за годину да положи три разреда. Гимназију успешно завршава и почиње да студира филозофију ко дчувеног професора Бране Петронијеви­ћа, који га је узео за хонорарног асистента.

Међутим, Предрага Милојевића судбина одводи на другу страну, постаје репортер Политике са 19 година. Из Не­мачке ће радити као дописник и тамо ће упознати супругу, ћерку богатог берлинског архитекте.

У историји је много шта испа­ло обратно од онога што се оче­кивало. Људи на врховима, рекло би се, поштеђени су су заблуда јер имају најбољи увид у ствар­ност. Али и они праве грешке, штавише, када су на највишим положајима, највеће ­ говориоје Миливојевић.

А о тим људима на највишим положајима Миливојевић је оста­вио интересантна сведочанства и исто тако интересантне погледе на неке од најзначајних догађаја 20. века.

Николу Пашића је видео као не­кога ко није умео благовремено да се одрекне власти, што га је из власти и отерало, а наро­чито мишљење није имао ни о Ен­глезима и Черчилу.

Ништа се данас тако често не упо­требљава и тако лако злоупотре­бљава као народ. И нас Србе, фанатич­ но клицање“ Боље рат него пакт”, па­рола коју је подметнуо Винстон Черчил, коштала је више од ми­лион глава­писао је Милојевић. На једном скупу на питање о утиску који је на њега оставио Хитлер, тада већ 95­годишњи Милојевић одговорио је речима: “Хитлер је био љубазан и оста­вио је на мене пријатан утисак…” Уследиле су бурне реакције како то говори о човеку који је изазвао светски рат и нестајање милиона људи, али је Милојевић прибра­но додао: – Господо, питали сте ме за први утисак, а ја сам интервју са вођом мале и потцењене странке завр­шио упозорењем да је реч о човеку опасних намера. Шест година касније најурен сам из Немачке под претњом смрти.

Други светски рат Милојевић је провео у Београду, а интервју са Фирером успео је да искори­сти да спасе брата из логора на Бањици, који је допао у гестапо­вске руке.

После завршетка рата, када су започети процеси суђења наци­стичким злочинцима, Мило­јевић је добио прилику да ин­тервјуише неколико највећих злочинаца.

– Према Гетеу, у човеку су две душе: једна га прави све­човеком, а друга нечовеком, у једној је Фауст, а у другој Мефисто. Али када је човек једно, а када друго? То човек никад не зна. И где је граница између једног и другог? То се још мање зна. А историја има примера када је човек и једно и друго. У Франкфурту на оп­туженичким клупама нашло се 22 руководиоца концен­трационих логора у Аушви­цу, који су се у том положају повремено смењивали. То су били тада већ постарији људи – записао је, између осталог, Милојевић.

Предраг Милојевић је доби­тник Награде за животно дело Удружења новинара Србије, Октобарске награде Београ­да, носилац је Ордена Светог Саве, Ордена југословенске круне…

Преминуо је 12. сеп­тембра 1999, после још једног преживљеног бомбардовања Београда. Милионски фонд оставио је на управу колега­ ма из Политике, као наслеђе будућим талентованим нови­нарима.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ