Тајна Богородице Филеримосе

Љиљана Хабјановић Ђуровић о новом роману и скоро четири деценије дугој каријери

Роман ,,Тамо где је она“ прати 20 векова историје чувања најважније хришћанске иконе коју је насликао Св. Лука по живом моделу

Роман ,,Тамо где је она“ (Глобос Александрија, 2024) сведочанство је о историји хришћанске вере, исказано кроз чудесну повест о икони Богородице Филеримосе. Икону је 46. године у Ефесу насликао апостол Лука по живом моделу – гледајући у мајку васкрслог Господа. Ово је најважнија икона хришћанског света, коју пођеднако поштују и воле и православни и католици. Роман је узбудљива и потресна сага о људима који су чували икону протеклих 20. векова, носили је од Ефеса преко Антиохије, Јерусалима, Константинопоља, Родоса, Малте, Петрограда, Берлина и Београда до Острога и Цетиња. Штитили је чак и својим животима, свесни да она представља нешто веће и важније од њих самих, каже за Борбу аутор романа Љиљана Хабјановић Ђуровић.

Како сте дошли на идеју да пишете о овој икони?

– Многи догађаји водили су ме до овог романа. У јесен 1995, с благословом тада игумана Цетињског манастира, данас митрополита црногорско – приморског Јоаникија, отворен је ћивот Св. Петра Цетињског и ја сам добила милост да видим и целивам честицу Часног крста и руку Јована Крститеља, две изузетне реликвије које су нераскидиво повезане с иконом Богородице Филеримосе. Икону сам видела почетком маја 2003, пошто је извучена из неког депоа и изложена у Народном музеју на Цетињу. И мада је била тамо где јој није место, осетила сам њену светост и задивила ме је величанствена лепота њеног лика. Године 1999. у роману ,,Пауново перо“ први пут сам писала о Пресветој Богородици, у ,,Свих жалосних радост“ (2005) објавила сам причу о њеном земаљском животу, а посветила сам јој још неколико романа.

У књизи ,,Сјај у оку звезде“ (2012) говорила сам о времену када су иконе биле забрањене, а они који су их волели и поштовали прогањани. Док сам је писала, питала сам се како је у том злом времену, које је трајало 125 година, сачувана најважнија хришћанска икона, ко су били људи који су је чували и како су је чували. Када сам 2016. почела да пишем Острошко тримирје, читајући о историји Манастира Острог, сазнала сам да су икона, реликвијар с честицом Часног крста и рука Јована Крститеља баш ту, под заштитом Св. Василија, сачувани током Другог светског рата. Тада сам одлучила да повест о икони буде трећа, а ,,Кћери Светог Василија“ четврта књига тримирја.

Сва та дешавања и мој давни завет да својим делом служим Пресветој Богородици и хришћанској вери, склопили су се и довели до тога да у лето 2020, с благословом митрополита Амфилохија, започнем писање романа ,,Тамо где је она“.

Ова тема је несумњиво изискивала огроман труд и време за истраживања, припрему грађе. Како је текао тај процес?

– Да, било је то једно велико истраживање. Напорно и физички и ментално, али истовремено веома занимљиво, узбудљиво и корисно за душу. Читала сам литературу, дописивала се с архиварима-истраживачима на Родосу, Малти, у Русији. Осим Антиохије, обишла сам сва места у којима је била икона. Нека раније, нека када сам започела рад на књизи. Разговарала сам с (тада) владиком Јоаникијем. И с монахом острошким и цетињским Марком Калањом, који је имао велику милост да се баш њему разоткрије тајна где је икона у овом нашем времену, док је читав свет мислило да је неповратно изгубљена. И с Антуном Сбутегом, дипломатом, малтешким витезом и аутором сјајне књиге ,,Икона витезова“. Сви ти разговори били су ми драгоцени. Од игумана острошког манастира оца Сергија и тада управника манастирске библиотеке оца Романа добила сам књиге везане за људе и време када је икона скривана у манастиру.

Уз веру и наду, у вашим романима љубав је та која побеђује. Хоће ли, може ли љубав да спасе овај свет, у којем непрестано ,,грме топови“?

– Велики руски редитељ Андреј Тарковски говорио је да ће стид спасти свет. Ја сам ове речи чула од свог духовног оца митрополита Амфилохија и потпуно сам их прихватила. Дакле, овај свет, у ком су све вредности поремећене, у ком је све релативизовано, у ком не постоје јасне границе између добра и зла, од потпуног суноврата може спасти само стид. Не лепота, не доброта, чак не ни љубав. Јер стиду претходи суочавање са сопственим слабостима. Са злом у себи. Са сопственим грехом. Стид доводи до покајања. А право истинско покајање води промени човека. И тај нови човек, тај човек окренут Богу, постаје бољи човек. Ако свако од нас постане бољи, сви ћемо постати бољи, и свет ће постати боље место.

Када се осврнете, како видите свој књижевни пут? Шта се променило и колико?

– За ових 36 година променили смо се и ја и мој рад. Први наговештај те промене видљив је већ у роману ,,Пауново перо“ (1999), који представља мост ка духовном циклусу, мада тада тога нисам била свесна. Али, уз све те промене током мог књижевног рада, постоје и неке константе. Од прве књиге трагам за смислом човековог постојања. Чак и јунакиња мог првог романа ,,Јавна птица“ (1988) трага за смислом свог живота. На погрешан начин, користећи тело, али и она жели нешто више од пуког преживљавања испразног и бесловесног бића.

Такође, и у књигама из ранијег периода, пре духовног циклуса, писала сам и о вери, о злоупотребама бога и човекове потребе да верује. О тој најсуровијој од свих обмана, када се у име Њега, који је љубав, нешто лепо и чисто и узвишено, као што је љубав човека према своме Творцу и Сведржитељу, употреби за ширење нетрпељивости и мржње према другима и другачијима и када се због те мржње чине неправде и злочини.

А онда сам почела да пишем роман ,,Петкана“. И одједном, све оно што сам до тада само слутила, постало ми је јасно. До тада, поштовала сам традицију и обичаје. Али о правој, суштинској, вери нисам ништа знала. Тада сам се окренула вери и Богу. И отворио ми се читав један нови свет.

Какав је ваш однос с вером данас?

– Вера ме надахњује. Кроз веру спознајем оно о чему некада ни мислила нисам. Кроз веру, разумела сам да пуноћа није у сумњи, већ у дубини спознаје. Вера мења и преобликује човеково биће. Његову свест. Ум. Човек који је истински у вери другачије доживљава и свет око себе и себе самог. Тако је и са мном било. Та велика промена одразила се и на мој рад. То је морало да се деси.

Била сам свесна да ће се десити још када сам кренула на пут вере. Јер уметник ствара у садејству с духом истине, али ствара из себе, из свог искуства, ума и душе. Зато је сасвим природно што је после ,,Петкане“ настао низ књига из мог духовног циклуса. Од 2001. исписујем књиге вере, љубави и наде. Захвална, пишем о оним изузетним личностима којима је Христос пут, истина и живот. Идеје за неколико књига из духовног циклуса добила сам током молитве. Данас, ја без вере и Бога не бих ни умела ни могла ни хтела да живим. Зато сам више пута рекла да је ,,Петкана“ књига која надвисује не само моју књижевну каријеру већ и сав мој живот. Ја се и даље мењам. Настојим да духовно напредујем.

У роману ,,Сјај у оку звезде“ (2012) створила сам лик Љиље, сликарке икона. Лик жене каква желим да постанем. Каква се трудим да будем. И каква понекад јесам. Стога, није било краја мојој срећи када сам се једном јавила митрополиту Амфилохију, а он ми одговорио: ,,Ево мени моје Лилије!“

Мила Милосављевић