Треба нам нови модни поредак

ИСТОРИЈА МОДЕ У СРБИЈИ

Све је теже одвојити лепо од ружног, квалитетно од шунда, укус од неукуса

Природа нас је об­дарила палетом боја, мириса и укуса, више него што просечан човек може да апсорбује. Иако смо спремни да прихватимо све иновације и прилике, да убрза­мо свој технолошки развој, ипак негде грешимо у односу сами са собом. Ту се негде, истовремено са развојем човека, поставља пи­тање која је то тачка убрзања која нас води у замршено клупко свега и свачега, па постаје све теже одвојити лепо од ружног, квалитетно од шунда, укус од неукуса.

Зашто се са носталгијом сећамо легендарне Одри Хепберн и же­нствености коју је носила неприкосновеним стилом одевања? Да ли нас томе води убрзан начин живота или мањак самопоузда­ња?

Зашто је провидна хаљина, испод које се јасно види доњи веш, више шик од хеклане хаљи­не с уметничким дезеном? Да ли се у томе крије људска неиспу­њеност која нас све дубље води у мрачно сивило?

То су питања на која није ла­ко дати одговор. Зашто? Зато што нам убрзани начин живо­та, жеља за стицањем или пак пуко одржавање егзистенције не оставља могућност избора. Да ли немамо времена или смо само лењи, не гледајући даље од ножног прста?

РЕБЕКА ЈАКОВЉЕВИЋ

Крајем 19. и почетком 20. века Париз долази у Београд и настаје убрзани развој модних салона, који су копирали најцењеније дизајнере тога доба, полако се опуштају, доносећи самостално нове идеје. Једна од најпознати­јих модних креаторки прве по­ловине 20. века Ребека Јаковље­вић Амодај постаје легендарни креатор највишег стила, симбол београдске модне сцене и даје нову димензију Београдском па­шалуку, уносећи дух париских модних трендова.

Њена препознатљива уме­шност задире у личност дама које су се код ње облачиле, ли­чно бира тканину и модел пре­ма годинама и стасу муштерије, склапајући коцкице онако како ће се дама најбоље осећати у новој тоалети. Материјали су највишег квалитета, модели по последњој моди. Модни салони ничу убзано са развојем града и модна индустрија почиње свој процват.

АЛЕКСАНДАР ЈОКСИМОВИЋ

Након Другог светског рата почиње развој модне индустри­ је, време у којем се издваја Але­ксандар Јоксимовић и постаје дугогодишњи лидер и непри­косновени владар света моде у тадашњој Југославији. Његове светске колеге сматрају га ју­гословенским Карденом, поре­дили су га са Ив Сен Лораном, постаје краљ југословенске мо­де за сва времена.

Његов недос­тижан стил поставио је Јокси­мовића на пије­дестал , те су  се његове колекције  са жаром и нестр­пљењем очекивале, а ревије ре­довно репри­зирале. Њего­ва “Симонида”, инспирисана средњовеков­ним мотиви­ма, названа по жени краља Милутина, да­ла је колекцију од 30 вечерњих и коктел хаљина. Ревија је била при­казана уз светлост свећа, звук харфе и стихове Милана Ракића посвећене грачаничкој фресци.

МИРЈАНА МАРИЋ

И мода, мода, мода… И још… Ако носите моделе Мирјане Марић, ви сте жена од стила. Увек квалитет­ни материјали, врхунски кројеви пажљиво бирани. Све до почет­ка деведесетих година 20. века: “Центротекстил”, “Југоекспорт”… Данас су добре фармерке, бела кошуља и ситни детаљи одраз ур­баног и комфорног живота пуног боја, што осликава унутра­ шњи квалитет појединаца. Али да ли је баш све тако?

ГОЛОТИЊА И ЛАЖНИ СЈАЈ

Деведесете носе преокрет, како у основним живот­ним потребама тако и у мо­ди. Квалитет постаје лук­суз, модерна технологија доноси нове представни­ке модних трендова.

Голишавост постаје модел за издвајање испред гомиле. Што више изазова, то већи на­предак на лествици, више новца, више шунда, више блата… Ускочисмо тако у практичне гумене чизмице елегантног стила, што и није лоше јер се издваја у односу на гомилу го­лотиње у провидним хаљинама, доњем вешу и лажном сјају без имало естетике, духовне енергије и унутрашње лепоте. Одраз су са­временог друштва пуног предра­суда и немогућности да се отворе и развију у духовна бића. Лепа, али празна слика која представља глу­пост на највишем нивоу развоја.

ШТА ДАЉЕ?

Новине, телевизија, интернет, све је препуно лепих слика, голих груди, затегнутих задњица… Моду нико више и не спомиње, тек по­вршни чланци или емисије о томе како спојити који комад одеће уз коју ципелу и како уз то иде шмин­ка. Појависе по који модни креатор осредњих амбиција и недовољно моћи да било шта промени.

Гушимо свој природни имуни­тет и апетити нам постају изблај­хана стара крпа која никоме више не треба. Друштво не види излаз из зачараног круга, а помоћ оних који могу да утичу на промене не стиже. И шта даље?

Тако богата историја лепоте и страдања нашег народа требало би да покрене читаву елиту мла­дих с даром да направе искорак, удруже снаге и створе нови по­редак на јавној, културолошкој, модној, па онда и свеобухватној духовној сцени у Србији.

Лепа слика нека остане иза нас, а нека се пробуди спој културе и харизме којом смо обдарен народ. То не може да буде корак с малим отиском, већ олуја широких раз­мера, која ће да размрда учмало и незаинтересовано друштво.

Мода, сама по себи спој духовне и физичке лепоте, може да буде, и треба, онај покретач који помера границе. Стога, развијмо једра и, храбро, правац пучина…

ДРАГАНА ЈОВИЧИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОРБА