Scroll Top

Треба нам повратак култа домаћег филма

treba-nam-povratak-kulta-domaceg-filma
Сличне теме

Иван Карл, в. д. директора Филмског центра Србије

Када смо имали оригиналне приче и особени ауторски приступ, тада смо постизали највеће успехе у свету

Нови в. д. директора Филмског центра Србије Иван Карл део је домаће културне сцене већ четврт века. Каријеру је започео у Забавној редакцији РТС 1998. да би након тога обављао кључне улоге у филмским редакцијама Трећег канала и ТВ Политике. Провео је дуги низ година као уредник филмског и серијског програма на РТС, те обављао функције градског секретара за културу и председника Савета Феста. Данас, Карл се налази на челу Филмског центра Србије, спреман да да допринос даљем развоју домаће филмске индустрије.

Од 1. јуна сте на позицији в. д. директора ФЦС. Какви су вам планови и шта су вам приоритети?

– Прошло је премало времена за дугорочне планове, али довољно да се сагледа ситуација и посложе приоритети. Ако бих једном речју описао првих пола године у ФЦС, онда је то консолидација. Пре свега, Статут ФЦС је усаглашен с изменама Закона о култури, што је, иначе, била главна препрека да се распише конкурс за директора, а друго и још битније, донета је систематизација која реално осликава кадровску структуру установе и задатке. Центар сада има секторе за конкурсе, програм и издаваштво, међународну сарадњу и правне и финансијске послове и могућност да у наредном периоду запосли нове људе. Следи проналазак адекватне адресе и одговарајућег простора за ФЦС. Када завршимо ту унутрашњу консолидацију, идемо на решавање отворених питања наше кинематографије, пре свега раније подржаних филмова, који још чекају реализацију.

Пре вашег доласка на чело ФЦС ову институцију су дрмале разне афере, да ли ћете покушати то да спречите?

– Афера се код нас брзо производи, много лако изриче и брзо лепи и ту треба раздвојити проблем и пропуст кад га и ако га има и супротстављене интересе или очекивања аутора и продуцената у чијим сударима као нуспроизвод настају “афере”. Покушаћу да сви заједно створимо услове и климу да не долази до таквих ситуација које не чине добро српској кинематографији.

У многим земљама пракса је да се проценат од игара на срећу, лутрије и кладионица улаже у фонд за културу, а део од тога и за кинематографију. Да ли би тако нешто могло да се спроведе и код нас?

– То је модел који је показао и донео резултате, посебно у Великој Британији. Мислим да може да буде од користи код нас, с тим да Филмски центар није законодавац. Што се мене тиче, лично бих увек подржао такву идеју. Динар за културу може да буде додатни порез код лутрије и кладионица, али и основ за умањење пореза у неким другим привредним гранама које се одлуче на овај вид подршке програмима, појединцима и институцијама културе у Србији.

Додела Београдског победника Рејфу Фајнсу, Фото: ЦЕБЕФ

Филмска делегација из Кине била је недавно гост ФЦС. Шта нам можете рећи о том сусрету?

– Кина је, уз Индију највеће филмско тржиште на свету, земља с највише биоскопа и огромном продукцијом. Чак и холивудски студији озбиљно рачунају на зараду из тог дела света, када праве пројекције свог пословања. Што се нас тиче, желимо да скренемо пажњу кинеским пријатељима да у Србији постоји развијена инфраструктура са студијима, локацијама и екипама професионалаца и да овде могу да снимају своје пројекте, као и да наше продуценте упутимо да својим филмовима и серијама пробају да освоје делић кинеског културног простора. Култно југословенско ратно остварење “Валтер брани Сарајево” је прошлост и не треба да нам то буде једина асоцијација на наш филм у Кини.

Иван Карл и Фатих Акцал отправник послова амбасаде Републике Француске, Фото: Предраг Митић

Који су главни изазови с којима се суочава српска филмска индустрија данас?

– Идентитет и квантитет. Снима се доста филмова и та статистика је боља него у време Југославије. Када је реч о идентитету, ту као да понекад лутамо између онога што се трудимо да будемо наспрам онога што јесмо. Наш филм су увек одликовале оригиналне приче и особени ауторски приступ и тада смо постизали највеће успехе у свету, а сада као да се повремено трудимо да направимо филмове који треба да се уклопе у страну естетику и стандарде, за које не кажем да су лоши, али нису наши. Треба нам повратак култа домаћег филма, односно, повратак публике у биоскоп, а предуслов је резултат и оно чиме излазите пред људе који гледају.

Последњих неколико година све више је заступљена продукција серија. Како она утиче на перцепцију филмског стваралаштва и да ли мислите да се због ње публика све више окреће серијама?

– Не треба пренебрегнути чињеницу да су тренутно водећи ТВ аутори у Србији и региону заправо филмски, на привременом раду за телевизију. Сви они бирају ТВ формат јер је комфорнији за рад, с мањим ризиком и већом зарадом. Рад на филму траје дуго, финансијска конструкција је сложенија, а улазак у дворане не значи аутоматски велику посету. С друге стране, телевизија тражи више сати играног програма, буџети су издашнији и уколико је термин добро програмиран, гледаност је стабилна и то је вин-вин и за наручиоца посла и продукције и аутора.

Да ли сматрате да је конкуренција између серија и филмова захтевала од филмских аутора да прилагоде свој приступ или стил да би задржали пажњугледалаца?

– Филм и серије су различите врсте игране структуре у многим елементима. Аутори који су с великог платна на неко време прешли на мали екран имају стартну предност филмског искуства и могу то практично да искористе на тим пројектима. Они поштују законитост телевизијске форме, али могу и те како да је боје и обогате неким филмским решењима. Баш зато данас најбоље серије, и код нас и у иностраним продукцијама, не заостају за филмом.

Да ли сматрате да присуство филмова на престижним међународним фестивалима може допринети глобалном угледу и препознавању филмске сцене одређене земље или дугорочном утицају на успех филма?

– У дигитално доба у којем платформе преузимају примат и, поред лансирања серија, усисавају и комерцијалне филмове, фестивали постају оазе за ауторски, чак и репертоарски, филм. За кинематографију нашег обима и положаја водећи фестивали су јак ветар у леђа у даљој међународној дистрибуцији и фестивалској промоцији, али и истовременој презентацији Србије као локације за снимање филмова. Један филм на фестивалу А категорије значи одшкринута врата за остале филмове и ауторе на другим фестивалима. Продаја једног филма на било којој територији је шанса за друге. Филмски центар Србије се труди да лобира, подстакне и, када је у могућности, финансијски и оперативно помогне сваки наступ наших аутора на међународној фестивалској сцени. Ове јесени смо довели неколико селектора и скаута фестивала А категорије у Београд, на програм “Work In Progres”, на ком смо презентовали комплетну домаћу продукцију и пројекте који ће бити спремни за приказивање 2024.

Како оцењујете ниво квалитета филмске критике?

– Бојим се да филмска критика полако нестаје, не само одласком доајена попут Милана Влајчића, већ и сужавањем простора у конвенционалним медијима. Текстови су се углавном преселили на портале и друштвене мреже, где има потписаних и анонимних контрибутора и сучељавања мишљења, ставова, некад и увреда на разне појаве и трендове у филму. Нисам оптимиста јер се све око пласмана и дистрибуције филмова драстично променило уназад 20 година. Данас се броје лајкови и препоруке, а публика критику углавном чита или овлаш констатује тек после погледаног филма.

Можете ли да издвојите своје овогодишње филмске фаворите?

– Позиција ми не дозвољава да издвајам домаће, а што се страних филмова тиче, најбољи је “Опенхајмер”. Мени најдражи је “Индијана Џонс 5”, само зато што је снимљен и за генерацију којој припадам представља симболични крај детињства. Највеће разочарење ми је “Наполеон”.

Један сте од највећих домаћих експерата за филмове о Џејмсу Бонду. Ко вам је био најдражи Бонд?

– Најдражи Роџер Мур, а најбољи Тимоти Далтон.

У ком ће се правцу развијати ваша омиљена франшиза након ере Данијела Крејга?

– Одлазак Крејга је за продуценте ноћна мора. Кроз медије се провлаче разне теорије, да ће Бонд бити женско, геј или Афроамериканац, а једино што је сигурно јесте да ће и у следећој инкарнацији бити онакав каквим га је Јан Флеминг написао и описао. Мушкарац, Енглез, белац и
хетеросексуалац. Оно што још не знају јесте ко ће да га игра. Лично бих волео да то буде Ричард Маден.


У сусрет новој години

– Желим нам свима срећу, здраву и годину са више осмеха. Да видимо једни друге, а не гледамо само себе. Борби желим да настави борбу за вредности које прати и пропагира због својих читалаца и себе.


Фото: Предраг Митић

Додај коментар: