У четвртак свечано отварање изложбе Манета Шакића: ,,Повратак Београду“

Изложба Манета Шакића: ‘Повратак Београду’ – сликарство сабијене силе биће отворена шестог октобра у 19.00 часова у Музеју града Београда.

Стваралачка воља је душевни суспстрат најдрагоценије врсте, и као таква у разночлимм врстама уметности ступа у стварање доживљајних илузија, у поигравање и огољење сосптвеног места.

Композиције које Мане Шакић успоставља имају  дуг претпостављане урбане асоциране свакодневице где се слично ритмизованој свежини, зачудности и страховима који се тотемски оличују у траговима ослобођене условно речено апстракције или везива плутајућих предметних асоцијација као и повећаних екстрених исповести одваја борба  са неусаглашеностима, повестима и митовима свега што проноси наслеђе уметности у велеградовима.   Сједињење узастопних тренутака из двомиленијумске снаге Београда, тај рушевни, челични, па касније барутни ударци на топографију и тло, затомљеног и сагпорелог града, као и проспекти равнице на северу Баната или брдашца ка Шумадији одају својеврсни ламент над градом. Бивају и полазиште које се својим дугим линијама исповедних преклапање јавља као једна од полазишних пружања доспелог из вишемедијског сплета насловљеног ‘Повратак у Београд’, где гласи,  покрет и присуство, сценографија, носе стихове и тумачење и музику у којима се сусрећу уметники домашаји које носе личности Оливера Катарина, Васко Попа и Енрико Јосиф.*

Београђанин Шакић у својим етапама у својим више од две деценије избивања у уметничким и галеријским топонимима у Шпанији, у Мадриду или у искушењима ширине континента Новог света, студијским боравцима и излагањима у самом Њујорку  јесу идентификовања уметника искушенички  загрцнутог над последицама геополитичких ‘страшних судова’ и за визуелну ументост транзицијског доба. Јер и вишедеценијски размак сачињава слика какве су мигранти у датом, сад по поп култури знаном граду ‘Готаму’ или НYЦ чинили као сапсоносну усредсређеност на горуће емоције, љубав и преданост соственог упоришта. То је у историјату стваралаштва својствено сликарским објавама и концентрацији у рапидно изменљивим временима после Другог св. рата, у распону  мигрантских искуства и осећаја самоће и различитости, од Аршила Горког и надреалистичке зачараности и апстракног био- експресионизма у позним четрдесетим и педесетим годинама, или  знатно касније код Жан Мишел Баскијата који се крајем седамдесетих и у осамдсетим годнима  својим делима и њиховом медијском славом и уврстио у одважну надградњу личне слободе и своје хришћанско порториканско порекло.

Одредница ‘повратак дому’  указује се отуд као залог испуњења уметничког искуства које снабдева сопствено порекло решеним истицањем творачке суштине.

Запаљена је, у сликарском смислу ватра неких нових звезда, указујући на отимање од заборава, што слике циклуса ‘Повратак у Београд’ проносе.  Тиме се слобода савремене уметности симболички открива у зору свитања, извесно осмог дана стварања, бивајући дуг и миленијумски дозив слободе и препознавања. Слике особите експресије на многим  спонама исцпљују и поништавају технике подражавања. Прерастају у исповедну форму ирационалног метежа који ствара наредбодавна, у друштву преовладавајућа истина закономерне и заштићене уметничке исправности. Дела и њихова структура су отуд у својој магијској нехотичности експресије и утврђивање исписаних форми као палимпсеста о поступку. Линеарно и гестуално продорне, и хроматски засићене целине које  ‘геолошке слојеве’ завичајног места одређују попут обриса из сна и страственог дејству сликовитог визуелног обиља. Тиме могу да се дозивају многа огољена и непатворена исповедна дела, попут стапања уметничких феномена, попут гласа Оливере Катарине иначе сликареве мајке, кроз стихове Васка Попе и дозивајућег интензитета музике Енрика Јосифа у доживљајима праисконског места Београда. Нема прекида са стварношћу каква јесте, нема нити нестанка неретко одгурнуте традиције и наслеђа, јер и тај слућени ишчезли Београд и визија несталог и за многе непрепознатог града могу да се укажу као значењске нове ведуте, а тиме и слојеви психолошког, историјског, индивидуалног или социјалног настајања.

Шакић сам тврди да црпи своју снагу из колективног памћења; тих непресушених резерви снаге. Понирањем у дубоку прошлост, идући тако у сусрет себи и својима који  чекају на месту истинског исходишта. На том одважном путу кроз мрак, обасјава се  неосветљени простор знакова истине који покрај пута у смисао стоје попут крајпуташа, сведочећи о времену не само одређеног локалног и  аутентичног идентитета, већ и о његових универзалним  вредностима.

– Наводи се у саопштењу.

Фото: Промо