УЧЕШЋЕМ НА ФЕСТИВАЛИМА ПОЧИЊЕ ЈУБИЛАРНА 25. СЕЗОНА

Две драмске представе које су премијерно изведене претходне сезоне успешно настављају свој живот на сценама по Србији, где гостују по бројним позоришним фестивалима почетком јубиларне 25 сезоне.

Дуодрама ,,Плућа“ савременог британског аутора Данкана Мекмилана, у режији Ивана Вуковића и извођењу Сузане Лукић и Горана Јевтића гостује на Фестивалу дуодраме у Тополи, 5. септембра.

Драма Аугуста Стриндебрга ,,Госпођица Јулија” у режији Хариса Пашовића, има извођења: 7. септембра у Нишу, на фестивалу „Театар на раскршћу“, 9. септембра у Бачком Петровцу на Петровачким позоришним данима, а 2. октобра се поново враћа на Велику сцену Опере и театра Мадленианум, као представа која је уврштена у пратећи програм 56. Битеф фестивала – show case програма ИЕТМ.а. Наиме, за време Битеф фестивала у Београду ће боравити неколико стотина страних позоришних уметника и продуцената, као учесници пленарног састанка ИЕТМ, једне од највећих светских позоришних мрежа; управо ће они по избору селектора фестивала имати прилику да виде истакнуте београдске представе, које су „рађене у битефовском, трагалачком духу“, међу којима је и наша представа Госпођица Јулија.

Опера и театар Мадленианум у копродукцији са агенцијом Марадор направила је толико актуелну, а при томе духовиту причу о младом брачном пару који преиспитује своје бивствовање на земљи, и допринос свету који је пред еколошком катастрофом. Комад Плућа, али исто толико и глумци у представи држе пажњу гледалаца од почетка до краја. Како због једноставности и истинитости текста, који презентује савремене животне околности, преломљене кроз однос младих људи који су у свету противречних информација неодлучни у одлуци да склопе брак и формирају породицу. Поред егзистенцијалних и еколошких опасности, они су несигурни у свој опстанак у емотивној вези. Као и сви млади они пролазе кроз ролеркостер осећања, од заљубљености и усхићења, до преиспитивања и разочарања, засићености и замора, искушења неверства, па и до раскида, на чему се не завршава комад. Макмилан води своје јунаке кроз цео животни циклус у деведесетак минута драмске радње, редитељ Иван Вуковић минималистичким средствима ствара интимну представу где су главни глумци, изузетни у изразу и специфичне хемије између себе, окружени публиком, па тако њихове емоције преплављују гледаоце, а свако се може препознати у неком сегменту приче.

Није случајно изабрана драма Госпођица Јулија за презентацију на међународној позоришној платформи. Ремек дело Аугуст Стриндберга изабрано је због своје безвремености; у комаду се не преламају само мушко-женски односи, већ и односи између различитих друштвених класа. Редитељ Харис Пашовић поставио је представу у савремену Словенију, натуралистички доневши радњу комада. Јулија је ћерка словеначког могула. Жан, њен слуга, долази из Србије, он је гастарбајтер који зарађује за живот на имању њеног оца. Кристина, Жанова вереница и куварица на имању, долази из Босне, док још шест епизодних ликова представљају остатак радника који долазе из различитих делова такозваног Западног Балкана. Као и у комаду, прича се дешава током ивањског славља где алкохол, несаница и забава доводе до чина страсти између два главна лика, а на крају и до њиховог гађења. Њихов однос је на граници менталне нормалности, ближи настраности и перверзији, у коме се сударају љубав и мржња, неодољива сексуална привлачност и психичка одвратност, имајући у основи класну супротност. Несумњива актуелност овог Стриндберговог дела очитује се у чињеници да је јаз између богатих и сиромашних данас много дубљи него у последњим деценијама деветнаестог века. Неолиберализам, поништавање човека и људскости у име профита, изродили су ирационално понижавање експлоатисаних милиона, недодирљивост могула и отуђеност њима потчињених. Оштрина у класним сукобима у савременом свету, немогућност мешања оних „горе“ и оних „доле“, чине да нам проблем у Госпођици Јулији буде близак. Овај концепт даје Пашовићу могућност да укаже на економску неједнакост која постоји између грађана ЕУ и „оних других“.

Насловна улога поверена је гошћи из Љубљане, глумици Сари Дирнбек, истакнутој словеначкој глумици млађе генерације, доброћудног лика и безазленог држања, која своју улогу делимично игра на словеначком (с титлованим преводом), делимично на српском. Њен партнер, Страхиња Блажић, остварио је Жана као младог човека на раду у туђини, али потпуно сраслог с том средином, слуге сломљене личности, покорне сили изнад себе, у којој тиња сан о личној слободи, о успеху и моћи, негде на другом тлу, у измаштаним околностима…  То двојство, мушку супремацију наспрам женске класне повлашћености, Блажић гради поуздано, драмски упечатљиво, енергично и – што је најважније – са шармом и лакоћом. Њих двоје, уиграно, складно, остварују сложену и занимљиву игру. У овом младом ансамблу истакла се посебно Мина Павлица као Кристина, куварица веселе ћуди, спонтаног геста и покрета, умиљата кад изражава нежност према Жану и жустра, огорчена кад раскида с тим светом лажи и греха. Она је трећи стуб интегралне Пашовићеве грађевине. Пашовић убацује у причу шест ликова, који се код Стриндберга појављују као млади маскирани људи на прослави ивањске ноћи, и кроз њих заправо доноси Југославију у малом која је у зависном положају према Словенији, чланици Европске уније, економски доминантном домицилу оних што траже ухлебљење.

Фото: Бојан Маројевић