Уметник мора бити отворен

Ивана Зечевић, филмска, позоришна и телевизијска глумица

Позориште, на неки начин, чисти људе, а уметник мора да буде искрен и отворен, да се мане ега и буде пример

Одувек сам волела бину, још од музичке школе, где сам свирала клавир. То су, заправо, били моји први сусрети са сценом. Моја породица је схватила да ме не држи место, због чега сам у основној школи похађала све могуће активности које су биле понуђене. У средњој школи сам, сасвим случајно, рекла бих, чак природно, уписала студије глуме. Тада сам одиграла и своју прву аматерску представу и одатле је потекло моје интересовање за глуму – открива нам детаље о својим професионалним почецима глумица Ивана Зечевић (28).

Након тога је уписала је Академију уметности и од треће године кренула да ради, а публици је убрзо постала позната као Петра из популарне серије ,,Група“. Запажене улоге остварила је и у филму ,,Муње, опет“ и серијама ,,Калкански кругови“ и ,,У клинчу“, чије треће сезоне су стигле на мале екране.

У серији ,,У клинчу“ играте Вању, девојку која се несебично бори да помогне породици. Да ли верујете да и данас заиста има таквих младих људи или смо се отуђили, окренули само себи?

– Вањин лик, када се гледа на телевизији, делује чак помало и улепшано, а верујем да у реалности постоје и гори случајеви и деца која су, просто, осуђена на тако нешто. Вања нема друге, она је приморана. Сигурно да постоје такве младе жене које су главе породице, чак их и сама знам неколико. Што се тиче отуђивања, када се посматра шира слика, рекла бих да јесмо отуђени. Ипак, када човек погледа мало ближе, када поразговара, подружи се, када не спушта главу у телефон, има доста материјала за дружење и топле односе.

Шта можемо да очекујемо од Вање и ,,Клинча“ у новој сезони?

– Она стално бежи, њен главни циљ је да побегне: од проблема, оца, брата и кафане. Делује ми да у трећој сезони проналази бег и заљубљује се. Заправо, да ли се заљубљује, видећемо до краја сезоне. Отвара се и још једна, нова, шанса, али је сада већ питање Вањине карме да ли ће та шанса бити права или ће потпуно пропасти.

,,Калкански кругови“ су прва домаћа серија с елементима хорора и изузетно добро је прихваћена. Зашто публика воли ,,Калканске кругове“?

– Глумачка подела је прво што је публици било интересантно. Поред тога, и спој села и урбаног је интересантна комбинација. Мислим да је прва сезона букнула, а Милан Караџић одрадио маестралан посао. Радили смо на највишем могућем нивоу концентрације, продукцијски смо имали добре услове, тако да смо добро поставили сам старт, али су људи били и жељни другог жанра, управо мистерије и хорора. Ја сам то осетила и на улици, чак највише међу комшијама, а нисам се ни бавила статистикама и сличним обрачунима. Верујем да су кључни жанр, глумачка подела и редитељска палица.

Да ли вам је то био најзахтевнији пројекат до сада? Да ли вас је неизвесна, хорор атмосфера ,,ометала“?

– Што је нешто глумачки захтевније и што има више да се игра, мени је то лакше. Можда звучи мало чудно, али најзахтевније ми је тамо где нас, као екипу, ометају проблеми продукцијског типа. У ,,Калканским круговима“ сам од почетка имала шта да играм и улога је велика, тако да ми је било лепо, а изузетна екипа ми је учинила све лакшим. Тако да не бих рекла да ми је то била најзахтевнија улога.

Имали сте прилику да сарађујете с много колега које имају дугогодишње искуство иза себе. Да ли вам је неко дао савет који посебно памтите?

– То су били Војин Ћетковић и Жарко Лаушевић јер смо у току снимања ,,Калканских кругова“ били заједно три године. С њима двојицом сам провела највише времена, у пробама и на снимањима, и живели смо заједно у селу, тако да сам од њих највише научила и сматрам да је то нешто непроцењиво. То нису директни савети, већ неке ствари које сам сама скупљала са стране, а и како их не скупити од таквих људи! Од Бранке Катић, која ми је у ,,Групи“ била прва филмска мама, такође. Још нисам срела старијег колегу који је био незаинтересован да помогне. Када год сам се охрабрила да питам или су они осетили да је мени потребна нека врста помоћи увек су изашли у сусрет.

Још нисам срела старијег колегу који није хтео да помогне

На филму сте дебитовали у наставку ,,Муња“. Да ли је било теже радити филм или серију?

– Зависи од сценарија и много других фактора. Искрена да будем, све је то врло индивидуално. Рекла бих да су ми лакше пали ,,Калкански кругови” од ,,Муња“.

Како је било на снимању?

– На снимању је било лудо јер смо сви били ту и било је много статирања. Није ствар ега, часна реч. Ишли смо и у Беч, где смо снимали пред народом. Све то је било веома лудо, али смо се толико добро забавили у свему томе.

Да ли постоји још неки домаћи филм у чијем наставку бисте се радо нашли?

– На прву ми је пао на памет ,,Црни бомбардер“. То је неки сензибилитет који ме привлачи. Романтично је до коске, а опет, бунтовно, допадају ми се костими, музика, да не говорим о магичној бајци, коју је створила глумачка екипа.

Верујем у родитеље, који ће децу извести на прави пут

Како видите улогу уметника у друштву и који је, према вашем мишљењу, највећи допринос који глумац може дати заједници?

– Оно што ја осећам јесте да је позориште то које људе, на неки начин, чисти, а уметник мора да буде искрен и отворен, што је заиста много тешко. Мора да се мане ега и својим примером покаже. Статус уметника данас је поприлично отужан, иако зависи, како за кога. Ушло је у моду нешто што ми се не допада, тај турбо-фолк. Не причам о модерној музици јер је слушам, хип-хоп с призвуком фолка, који ми је сасвим у реду ако је продукцијски упаковано добро. Причам о стању духа. Ако говорим о телевизији и о ономе што се пласира младима, то није добро. Ипак, верујем у кућу и у родитеље, који ће својом васпитањем и душом децу извести на прави пут. Мислим да деца треба да буду фокус. Зато волим ,,Клинч“ јер га и деца воле… Не псујемо, није експлицитно, гурамо другарство, као најважније, и то да се увек окренеш родитељима.

Воја Брајовић ме је ,,чувао“

У Звездара театру играте представу ,,Кућа“ у режији Воје Брајовића. Шта је чини посебном?

– Тај комад, који је писао Небојша Илић Циле, који уједно и игра у њему, уз Бранимира Брстину и мене. Веома је специфично и за мене значајно то што је Воја режирао јер је он, као глумац, знао како да ме води и ,,чува“. Тачно ме је осетио сваки пут када сам падала и када се нисам сналазила. Знао је педагошки да ме погура. Представа ,,Кућа“ бави се најплеменитијим темама породице. У центру радње су отац и ћерка, који мигрирају у Канаду, а затим се спонтано уводи деда. Тада настаје сплет игре. Кључ представе је губитак женске фигуре, односно мајке. Свиђа ми се што сви могу да се поистовете с њом: и млађи и старији, и ми који смо остали овде и они који су отишли или имају неког ко је отишао.

Ускоро прва песма

Рекли сте да је само питање времена и храбрости када ћете се вратити музици и снимити песму. Да ли ће се то ускоро десити?

– За око месец дана ми излази прва сингл песма и делује ми да је права летња. Ускоро снимамо и спот, али не бих превише откривала јер још није готово. Коначно сам се вратила писању и имам још две песме у фиоци, али о том-потом. Нова песма је електроника с доста ритма, што је много чудно, али желим да експериментишем са жанровима.

Фото: Зоран Раш