Scroll Top

Уметност је привилегија малобројних

umetnost-je-privilegija-malobrojnih
Сличне теме

ВЕНАЦ, АНСАМБЛ НАРОДНИХ ИГАРА И ПЕСАМА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Рад у професионалном фолклорном ансамблу на простору Косова и Метохије, поред уметности, велика је одговорност очувања једне институције која негује наслеђе

Ансамбл народних игара и песама Косова и Метохије Венац основало је тадашње министарство културе Републике Србије у Приштини 1964, као покрајински ансамбл, с циљем да истражује, сачува и уметнички обликује, а потом и презентује у различитим формама играчко, музичко, певачко и обредно наслеђе Косова и Метохије. Од 1993. променио је име у Венац, између 1999. и 2003. налазио се у избеглиштву у Нишу, потом се вратио у Чаглавицу, надомак Приштине, а од 2008. Грачаницу назива својим домом.

Специфичност ансамбла огледа се у томе што је успео да оживи фолклорни дух код младих, упркос условима у којима се нашао на овом подручју. Са жељом да будуће генерације негују фолклорни аматеризам, покренуо је програме школе фолклора, које успешно похађа велики број деце различитог узраста из српских средина на КиМ. Ансамбл је установио праксу креирања новог уметничког програма једном годишње, а годину за нама, свакако је обележила фолклорна представа “700”, посвећена седамстогодишњици оснивања Манастира Грачаница. За један тако велики и значајан јубилеј у Ансамблу Венац направљена је сценска форма која прати историју овог здања и људи, пре свих Срба и представника Српске православне цркве, који су га окруживали и очували. Мултимедијални позоришни спектакл – драма, мјузикл, кореографија и фолклор у једном – у режији Драгана Елчића и кореографији Милоша Цилета Митића, уз костиме Бориса Чакширана, након летошњих премијера у Београду, Новом Саду и Бањалуци, изведен је у децембру и у месту где је настао, пред препуном салом Дома културе у Грачаници.

– Поред историје цркве, самог манастира, народа и државности, представом се прати судбина једног обичног човека из породице Радовић из села Сушице, која се спомиње у Грачаничкој повељи, једној од ретких осликаних у виду фреске. Говоримо о људима, породици која је храбро и пркосно одбила позив српског патријарха да напусти Косово у великој сеоби Срба – објашњава за Борбу садржај представе Милош Циле Митић.

Кореодрамом “700”, чији сте аутор и кореограф, задали сте задатак целој пословној браниши, не само у Србији већ и шире. Колики изазов представља једном кореографу усаглашавање елемената игре, песме, костима и глумаца на сцени?

Комад “700” је дуг према свим мојим учитељима народне игре, односно сценског фолклора, дуг према великанима, као што су Олга Сковран и Мага Магазиновић, чи ји је утицај посредно дошао и до мене преко њихових директних ученика. Стварање једног целовитог уметничког дела, нове сценске форме у представљању народне игре, јесте идеја која провејава у нашој бранши од настанка 1944-1945. Један велики помак у томе је био сценско-музички програм “Fresca Viva” Братислава Бате Грбића, прослављеног кореографа, играча народне игре, глумца и сниматеља Телевизије Београд, те смо је из тог разлога, и уз сагласност породице Грбић, делом уврстили у “700” и наставили кроз нове кореографије и сцене. Радити овакав пројекат је можда био и превелики изазов, али само храбри успевају да ураде велика дела. Поред тога, мислим да сам избегао велику грешку коју су моји претходници често правили – нисам овако комплексан задатак радио сам, већ уз веома добар и искусан тим уметника.

Сваке године број наступа ансамбла расте и тиме све више људи има прилику да вас види на сцени и да заједно с вама шири традицију уживања у фолклорној уметности. Који наступ до сада је оставио највећи утисак на вас?

– Врло је тешко и незахвално издвојити било који наступ. Уметнички је можда најпотпунији успех у овој години било извођење “700” у Српском народном позоришту у Новом Саду, када нас је публика вратила пет пута на бис. Међутим, највећи утисак за мене, а претпостављам и већину уметника, јесу честе ситуације када једне вечери играмо концерт у прелепим барокним позориштима у великим градовима, а већ следећег дана адаптиране програме изводимо за неколико десетина Срба у најудаљенијим селима српских енклава у Метохији или за монахе манастира Рашко-призренске епархије. Управо то и јесте улога и задатак Ансамбла Венац – да своју уметност прикаже једнако Врачару и Великој Хочи, Бањалуци и Шилову, Нишу и Липљану.

Више од пола века ваш ансамбл се бори да на Косову и Метохији очува и развије фолклорни дух будућих поколења. Да ли је интересовање данашње омладине за фолклор исто као некада?

– Дешавања на Косову и Метохији у претходних четврт века готово су уништила аматеризам у култури за коју се, у ствари, и везује развој сценског фолклора код омладине. Ансамбл Венац је од сезоне 2013/14. до данас, пре свега на иницијативу директорке Снежане Јовановић, установио рад с де- цом на простору централног Косова (област око Приштине са гравитацијом ка Грачаници), те је Венац на тај начин обновио аматеризам у фолклору и започео с едукацијом деце на овом пољу. Због пандемије смо направили двогодишњу паузу и обновили рад с децом од ове јесени. Венац окупља око 300 деце на централном Косову, али помаже и преживела и обновљена културно-уметничка друштва широм Косова и Метохије, пре свега у оним најугроженијим срединама – енклавама јужно од Ибра.

Какав је осећај бити део културног наслеђа које чува од заборава српску народну културу и њену репутацију, у време када је питање Косова и Метохије једна од најосетљивијих тема за читаву нацију?

– Ми смо на Балкану, по свом васпитању на различитим традиционалним вредностима, сами по себи део културног наслеђа без обзира на то чиме се бавимо. Међутим, радити у професионалном фолклорном ансамблу на простору Косова и Метохије, поред уметности, и једна је велика одговорност очувања институције, која наслеђе чува, обликујући га и преносећи на неки другачији, да не кажем нов или модеран, начин. Одговорност је још већа сазнањем да не смете изгубити есенцију традиције, а да, опет, имате задатак да је прикажете на данас прихватљив и занимљив начин јер живимо свету брзог протока времена и нових генерација с веома кратким тренутком пажње.

Шта бисте поручили младима који одлуче да се баве овом врстом уметности, чему их игра све може научити?

– Уметност је привилегија малобројних, а да би се ушло у тај ред, потребно је много одрицања и упорности у најтежим тренуцима демотивисаности. Игра је, по природи, проузрокована колективном емоцијом и енергијом, која уме да покрене и оне најтврђе. Учи нас заједништву и, тек када превазиђемо сујету, успева да пренесе ту емоцију и енергију на публику. Нажалост, живимо у времену свеопште дегенерације, па и у овој бранши постоје различити “педагози” који се, под плаштом уметности, фолклором баве на погрешан начин и праве искривљену слику заинтересованим младим људима.

Припреме за јубилеј

Шта можемо да очекујемо од вас у 2023?

– Током следеће године кореодрама “700” путоваће Србијом и регионом. Постоји мно го градова и сцена где нисмо стигли да госту јемо и где ће бити приказани и неки од про грама из претходних година јер за “700” не постоје свуда технички услови. Такође, 2023. за нас је година припрема за јубилеј који ће уследити 2024, а то је 60 година Ансамбла Венац. У плану је наставак пројеката из 2022: виртуелна изложба “Српско културно насле ђе Косова и Метохије”, теренско истражива ње КиМ, Центар за дигитализацију Венца, интернет-телевизија ТВ нет Венац, серијал “Заиграј и ти коло”, Дани лаког кола на Косо ву и Метохији, као и радионице свирања на тамбури и кавалу, певања уз гусле и српско ко ло и школе фолклора за децу и омладину уз постављање нових кореографија. Целокупан рад Венца и све наше пројекте финансира Министарство културе Републике Србије, без чије подршке не бисмо постојали.

аутор МИЉА ПОЊАВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ВЕНАЦ

Додај коментар: