Scroll Top

Што је задатак изазовнији, то је веће уживање

vanja_nenadic
Сличне теме

ВАЊА НЕНАДИЋ, МЛАДА ЗВЕЗДА ДОМАЋЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ

Одмалена сам у позоришту и ту се родила љубав, а свему приступам са једнаком озбиљношћу, каже јунакиња серије „Тајне винове лозе”

Глумачким талентом и несвакидашњом лепотом Вања Ненадић пажњу јавности је привукла још пре неколико година, када се појавила у филму “Бисер Бојане”. Гледали смо је и у серији „Тајкун”, а недавно и у телевизијском хиту „Тајне винове лозе”. Млада Сомборка за Борбу говори о глумачком позиву и плановима, али открива и понеку занимљивост из живота и рада.

На сваком кораку се и даље прича о серији „Тајне винове лозе”. Јесте ли задовољни реакцијама публике и успехом?

Не бих желела да звучим нескоромно, али морам рећи да сам заиста очекивала велики успех с обзиром на овако јаку глумачку екипу која је учествовала у самом стварању серије. Са друге стра- не, морам да признам да сам била изненађена када сам видела овако велики одјек и када сам схватила колико је публика заволела серију. Свакодневно ми стижу дивни коментари на друштвеним мрежама, који ме стварно дирну и много ми је драго због тога. Такве реакције заслужне су, наравно и што се друга сезона већ пуном паром спрема. Још увек нисмо ушли у снимања, али верујем да ће и то ускоро почети.

Ања Томовић представљена је као једна врло карактерна девојка. Да ли сте уживали у свом лику или је ипак било тешко изнети тај лик?

Де финитивно није било тешко. Што је задатак изазовнији, то је за мене веће уживање. Најтеже је било остати у континуитету јер је пуно епизода, а у свакој епизоди има много сцена, при том се серија снима не- хронолошки. Врло је важно било остати концентрисан и одржати ту линију лика. Генерално, јако волим посао којим се бавим, тако да ми ништа не пада тешко.

Каква је била атмосфера на сету?

– Што се тиче атмосфере, владала је осетно породична атмосфера што је негде и неизбежно када снимате толико дуго. Најбитније је да су људи добронамерни и сарадљиви, што је овде засигурно био случај. Стицајем околности неколицину колега са којима сам имала доста сцена познајем још одраније, тако да је то учинило све лакшим.

Како је радити у време короне?

– Због коронавируса имали смо неколико пауза, због чега се и само снимање доста пролонгирало у односу на оно што је планирано. Са друге стране, заиста морам дапризнам да ми је снимање и више него добродошло јер ми је било неопходно да имам обавезе како бих успела да сачувам своје ментално здравље у овим тешким временима. Наравно, било је и ризично јер смо стално били на иглама и плашили се да ли ће се неко од колега разболети, али, као и сви, морали смо да се прилагодимо како знамо и умемо.

„ЖАБА“, ВЕРУЈТЕ, ВРЕДИ

Шта треба обавезно погледати? Најбоља представа коју сам погледала, без сумње, јесте “Жаба” у режији Елмира Јукића у Камерном театру у Сарајеву и мислим да би свако требало да је погледа јер, верујте, вреди. Заиста је једно емотивно и уметничко и неизмерно посебно искуство. Сличан доживљај имала сам и када сам код нас одгледала представе “Хадерсфилд” и “Док нас смрт не растави”. Не терам себе да пратим оно што је популарно или класик, гледам и читам ствари које ми пријају и брзо одустанем уколико ми нешто не лежи.

Када сте први пут схватили да ће сцена бити ваш животни позив?

– Од малена сам у позоришту, од девете године, и још тада смо имали неке мале преставе за нашу публику, родитеље и пријатеље. И, наравно, да се ту родила љубав. Преломни моменат, када сам спознала да ће то бити мој животни позив, био је тренутак после првог ужег круга у Новом Саду, када на крају нисам успела да се упишем. У тих седам дана сам увидела шта је то глума, тачније доживела сам свој први корак у схватању шта је то и тада ми је било јасно да сам се потпуно заљубила у глуму. Разуме се, у том моменту је све на стакленим ногама, макар док не упишете факултет. Чврсто сам веровала да ћу се те године уписати, али, са друге стране, то зависи од милион фактора и никада не можеш бити сигуран. Никада нисам веровала да могу да завршим на Факултету драмских уметности, за мене је то била мисаона именица, али, са друге стране, то је време када вам је јасно да је то засигурно пут којим желите да кренете, па је и узбуђење другачије.

Јесте ли више наклоњени позоришту, филму или серији?

Свему приступам са једнаком пажњом и једнаком одговорношћу, али су то све просто другачије форме. Не бих дала предност једном или другом јер је то за мене неупоредиво, али оно што је сигурно јесте да свему приступам са једнаком оз- биљношћу.

Недавно сте постали члан Београдског драмског позоришта. Има ли разлике у поређењу са сценом Народног позоришта у Сомбору?

– Морам да признам да се осети мала разлика, али то бих више приписала разлици коју ми глумци осетимо сваки пут када играмо неку представу. Све зависи од момента, од тренутка, од начина на који ће баш тај дан публика да прихвати представу и да реагује на њу. Представа је жива ствар и у томе и јесте њена чар.

Какви су планови за будућност?

– Тренутно припремам три представе. То су „Бал” у режији Дијега де Бреје, „Дивље месо” у режији Јагоша Марковића и „Тихо тече Мисисипи” Ивице Буљана. Такође, верујем да ускоро крећемо и са снимањем друге сезоне серије тако да су сви моји будући планови усмерени ка напретку и развитку каријере.

Аутор Ивана Зоркић

ФОТО: PEDRO COUBE ARIETА

Додај коментар: