Вера је вечита тема

Селимир Радуловић, песник и управник Библиотеке Матице српске

Кад уђемо у поље зрачења Оца нашега, кад не кидамо његово вечно ткање, кад се враћамо тишини изгубљеној, ето рођења, преображења и васкрсења у Христу

Истакнути културни посленик и управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, добио је два изузетна признања, једно од књижевника и критичара, друго од библиотекара: награду ,,Меша Селимовић” за књигу ,,Запис на стубу, јерусалимском”, а награду ,,Јанко Шафарик” за библиотекачку и информатичку делатност доделила му је Народна библиотека Србије. И једно и друго признање сведоче о еминентним представницима наше књижевности и науке.

У овим годинама проверавам да ли сам узалуд трчао – и као човек и као песник – са свешћу да нема спасења без залога смирења

Шта за вас представљају ове две велике награде којима сте недавно овенчани?

– Стати под књижевну заставу једног часног човека и изузетног писца, као што је Меша Селимовић, питање је престижа. Уз Андрића и Црњанског, он има великих заслуга што сам, у раним студентским данима, свет једне игре (кошарка) заменио светом друге игре (песништво). У зрелим студентским данима преузео ме је наш учитељ и мучитељ, Фјодор Михаилович Достојевски, један од апостола словенства, усмеравајући ме ка Ризничару свих суза, ка Великој књизи у којој се находе сви књижевни обрасци. А Велика књига ка онима који ништа немају, а све поседују, ка тихим синовима земље којих свет није достојан. И то траје, ево, све до данашњег дана.

С друге стране, за своје 62 године, Јанко Шафарик је много урадио за српски народ, српску државу и српску културу. У његовом случају, рекао бих, у један живот стало је много живота. Био је доктор медицине, професор физике на Лицеју у Београду, управљао је Народним музејом и Народном библиотеком, био члан тајног пансловенског друштва (с Адамом Чарториским и Фрањом Захом), држао јавна предавања о географији, историји и књижевности Словена, о њиховом буђењу, наглашавајући да је неопходно да Срби упознају своју словенску браћу да би, сви заједно, порадили на усавршенствовању рода человјеческога. Био је активан у Друштву српске словесности, доцније Српском ученом друштву, обилазио наше светиње Жичу, Студеницу, Раваницу, Манасију, бринуо за наше старе књиге и рукописе, обављао археолошка истраживања, речју – бринуо о спасавању података и споменика за србску повесницу новијег времена.

У Предложенију о начину како би Србљи могли добити своју историју записује да је за сваки народ од изузетне важности његова историја, која у њему буди родољубље, понос и одушевљење за опште добро и, на тај начин, народ крепи и оснажује.

Сагласно томе, записује да је немањићко доба темељ свега, и новог постања и садашњости, а и сама будућност србска, јер су Немањићи у недра народа србског главне черте државног и црквеног живота снажном руком неизгладно уписали. И тако редом… још дуго се може сведочити о његовом изузетном доприносу српској култури и науци.

Питање вере, у својим песмама (поемама) и својим наступима исказујете као питање свих питања.

– Да, вера је питање свих питања. Сетите се Аврама, Саре и Исака, детета старости њихове. Слоган разочараног филозофа да је бог мртав само је тачка једног дужег процеса разбоготворења, затрованог пропагандног језика, који се хоће као емоционално сазвучје без садржаја. Кад уђемо у поље зрачења Оца нашега, кад не кидамо његово вечно ткање и нисмо глуви за његову музику, кад између њега и нас не бива ни ваздуха, кад се враћамо тишини изгубљеној, ето рођења у Христу, преображења у Христу и васкрсења у Христу!

Велика тема о којој певате (и размишљате) јесте тема којом се исцртавају вектори предуверења епохе и тражења излаза за Србију.

– Већ је речено: Србија ће бити или европска или светосавска или по мери 70-80 килограма иловаче или по мери богочовека. И једно и друго није могуће. Све што је светосавско недри из богочовечанског, из јеванђељског. Свети Сава је, вели Ава Јустин, постао светим помоћу једино светог – помоћу богочовека! Савремени европски човек не може бити мера нашег пута. Он не осећа Оца нашега, као душу своје душе, као живот свога живота.

Савремени западни човек, лишен светости, онемоћало је дете глобалистичког постчовештва

Пре 150 година Фјодор Михаилович Достојевски је записао:
,,Крећем ка Европи, а знам да стижем на гробље!” На исти начин, о истој теми, сведоче Иван Александрович Иљин, Ава Јустин и Свети (и Равноапостолни) Николај Србски. Савремени североатлантски левијатан је слика и прилика Источног блока током петог, шестог, седмог и осмог десетлећа 20. века. Иста гордост сопственог безумља и иста илузија властите надмоћи! Иста склоност, свепогубна и свенасилна, да се сваки педаљ царства земаљског обележи свеподразумевајуће-свеобухватним знаком, од крчме преко болнице и библиотеке до рибарског чамца и исповедаонице.

Савремени западни човек, лишен светости, онемоћало је дете глобалистичког постчовештва. Тешки демони дремају у његовом крилу. Онај утварни скот, с копитама, роговима и репом, ушао је у његов мозак. Он је човек без радости, оболео од празнине ума и пустоши срца. Не познаје нас, не разуме и не ж воли. Доброта и искреност нису блиски његовој формално-леденој и уравнотеженој правној свести.

Како појашњавате значај Јерусалима и записа на стубу јерусалимском?

– Сваки стуб у Јерусалиму је наш (српски) стуб. И сваки запис, на стубу јерусалимском, наш је (српски) запис. Нема ту ничег материјалног. Има само вековечитог трага да је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат.

И како преживети?

– Земљом ходајући, а земљом не мислећ и не дишућ, у сенци сенке Очеве и насеља његових, дивних, етерских, слажућ дане на дане, ноћи на ноћи. Јер Он је чокот, а ми лоза, родљива! Као у Свитку – да светлимо у тами и да нас тама не обузима!

Како самеравате своју животну (и песничку) путању након бројних књига и признања?

– У овим годинама проверавам, сагласно речима Небоходог Павла, да ли сам узалуд трчао – и као човек и као песник. Са свешћу да нема спасења без залога смирења. Данас је моја мера суочења с истинском песничком речју саобразна Грејвсовој формули о синтези смисла за ризницу старих стихова, смисла за митотворство и урођене песничке снаге. Рађање истинске песме поистовећујем с кретом облака, силног, док излива обиље капи кишних, или с кретом сунца, радосног, док се изјутра на небу утврђује! Још, што би се рекло, гурам.

Знање без искуства је нека врста мозга изван главе

Ја нисам човек знања. И верујем да је знање без искуства, доиста, теологија лукавога, нека врста мозга изван главе. Стога сам и захвалан Оцу нашем што од нас слабих и немоћних тражи мање, а од снажних и силних више. И, кад је реч о мени, верујем да се не распитује да ли (и колико) идем у цркву, већ какво је (и колико) моје песничко дело. Блиске су ми, такође, речи Мигела де Унамуна да, зревајући, све више живимо од противречности и кроз противречности, док наше дело поприма обличје синтезе, односно, интеграције.

Аутор Мила Милосављевић

Фото: Зоран Јовановић