Верујем у будућност књиге

Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник Српске књижевне задруге

На компјутеру се чита брзо, овлаш кад нам затреба неки податак, а стварне истине, књижевне, културне, уметничке, ипак ће се налазити у књигама

Верујем у будућност књиге, као такве, и у будућност Српске књижевне задруге, као најлепше књиге нашега језика, каже за Борбу Драган Лакићевић, прослављени песник, писац, већ деценијама уредник Српске књижевне задруге. Разговарамо с њим о историјату, данашњици, али и будућности СКЗ, као једном од најстаменијих стубова српске културе и духовности.

Српска књижевна задруга у априлу прославља 132. годину постојања. Како бисте нас, укратко, провели кроз њену историју од оснивања до данас?

– То је занимљива и велика тема. Од те 132, ја сам 32 године уредник Српске књижевне задруге. За то време сам у доброј мери упознао оне претходне године, онај век који се навршио 1992, кад сам дошао у СКЗ. То су биле епохе разних времена, друштава, угледних људи који су ту радили, у Српској књижевној задрузи и у српској култури, књижевности и науци у исто време. Задругу и чине књижевници, професори и научници који креирају њене програме и њене едиције, па и научноистраживачке пројекте које задруга покреће да би дошла до великих књига и едиција, као што је “Историја српског народа у десет томова”, коју од ове године настављамо и продужавамо. Она је била завршена са 1918. и стварањем Југославије, а ми ћемо се сада бавити историјом српског народа у Југославији од 1918. до краја те државе. То пише један тим професора и научника и ове године очекујемо прве томове.

Споменули сте деведесете. Било је то време суноврата и пропасти великих издавачких кућа. Задрузи је претила слична судбина. Како је опстала?

– Те 1992. задруга је навршила сто година и то се сазнало у нашој јавности, књижевности, па и у политичкој јавности, што је заштитило Српску књижевну задругу. Заштитио ју је њен оснивачки акт, у којем је писало да она мора да траје дуго, да нема политички задатак, као што је то писало у оснивачким актима издавачких предузећа после 1945, “за образовање и васпитање радничке класе, за борбу против ИБ” и тако даље. Задругини темељи били су друкчији. Оне идеје које су биле узидане у њеним темељима остале су све до данас. Ми се и сада држимо правила написаних 1892. Било је и других мудрости и помоћи. Године 1997. донет је Закон о Српској књижевној задрузи, по којем се она није могла приватизовати ни на који начин. Тај закон није био баш повољан за наше пословање, имао је разних ограничења, али нас је и заштитио. Пре неколико година донет је нови, допуњени закон који је знатно повољнији за наше садашње постојање и пословање. Биће, даће бог, још добрих закона и добрих времена за ову добру, стару установу.

Још од Змаја, још од самог свог почетка, Српска књижевна задруга негује књижевност за децу. Недавно је у оквиру ваше издаваке куће покренута и посебна библиотека Српска књижевност за децу?

– СКЗ је и раније неговао књиге за децу у едицији “Књига за децу и одрасле”. Сада смо одлучили да то систематизујемо и урадимо нешто амбициозно, нешто што је велики научни и издавачки пројекат – “Српска књижевност за децу у тридесет књига”. Прошле године изашло је првих шест: Змај, Љубивоје Ршумовић, Брана Цветковић, Александар Вучо и Иво Андрић. Ове године изаћи ће наредних 12 књига и тако укупно 30. Биће ту места за све велике писце за децу, па чак и за књижевност за децу из народне књижевности, антологије писаца, приповедака, песама за децу и тако даље. Унутра су, дакле, оригинални текстови, приповетке, песме, романи, новеле за децу, а све около је научни приступ, предговор, библиографија и тумачење мање познатих речи. Биће то једна велика задужбина за школе, библиотеке и куће у којој има деце и љубави за децу.

Понос перјаница Српске књижевне задруге је њено чувено Плаво коло?

– “Плаво коло” је, у ствари, друго име Српске књижевне задруге. Када је задруга основана, основано је само коло, што значи шест, седам књига годишње, одабраних из српске и светске старије или новије књижевности и науке. Почело је с Доситејем Обрадовићем 1892, а досад је објављено 775 књига, од тога сам 75 уредио ја. “Коло” је једна велика антологија књижевности и науке и у њему се налази оно што је заиста најважније и најбоље. Задатак “Кола” је да оствари једну општу српску библиотеку, где би се на полицама нашла дела наших најбољих писаца, филозофа, научника, историчара. Прошле године изашло је седам нових књига у “Плавом колу”, а у редовном “Колу”, које излази сваке године, не рачунајући јубиларна “Кола”, књиге се бирају тако што у свакој има нешто из историје књижевности, из античке књижевности, из историје уметности, савремене прозе, поезије и савремене науке. Тако у најновијем “Колу” имамо “Одабране студије” етнолога Симе Тројановића, “И на небу и на земљи” академика Александра Ломе, истраживања индоевропских имитских корена српске епске и митске поезије, затим нове књиге великихпесника Милована Данојлића и Матије Бећковића, књигу из историје уметности о великом вајару Сретену Стојановићу. Пре тога, у оквиру подсерије “Плавог кола”, под називом “Књиге о великим уметницима”, објавили смо књиге о Лубарди, Шумановићу, Надежди Петровић, Мирослављевом јеванђељу…

Као чувар нашег језика и писма Српска књижевна задруга слови данас за један од најзначајнијих стубова српске културе. Како видите ову институцију у времену које долази?

– Када је основан СКЗ крајем 19. века, оснивале су се велике научне установе: Матица Српска, Српска краљевска академија, Народна библиотека, Народни музеј. Темељи наше културе и књижевности. Иза свега тога, као неки покровитељ и чувар, стајала је Српска православна црква. Тада је то било неопходно српском народу, а сада је можда још неопходније. Да је нема, сада би требало Српску књижевну задругу основати и, исто као онда, позвати људе, домаћине, професоре, ватрогасце, фотографе, сваког ко држи до своје духовности и српске књижевности, баштине, традиције и језика, да набави те књиге, да се налазе у његовој кући, да их деца, када крену у школу, имају при руци, да се навикну на њих, на стилове, на њихов прочишћени језик, на текстове без грешака, с врхунском граматиком, с најбољим темама. Ако се ико пита: “Шта ће нам то сад, кад имамо компјутере”, имамо, хвала богу да имамо компјутере, они препоручују књигу, а књига препоручује компјутере. На компјутеру се чита брзо, овлаш када нам затреба неки податак, а стварне истине, књижевне, културне, уметничке, ипак ће се налазити у књигама. Колико те књиге буду у нашим кућама, толико ћемо ми, у ствари, вредети. Ја верујем у будућност књиге, као такве, и у будућност Српске књижевне задруге, као најлепше књиге нашега језика.

Аутор: Мила Милосављевић

Фото: Драган Миловановић