Владар уметничке душе

Два века од рођења Михаила Обреновића

Кнез Михаило и данас важи за једног од најпопуларнијих српских владара, чији споменик краси центар Београда

Србија се ове године сећа једног од својих најпросвећенијих владара, вештог дипломате и визионара који је ударио темеље модерне државе. Кнез Михаило Обреновић (1823-1868) можда није био оно што је српски народ желео, али јесте оно што му је било потребно!

Други син кнеза Милоша и Љубице Обреновић био је у два наврата на челу Србије (1839-1842. и 1860-1868). Упамћен је као човек који је истерао Турке из наше земље, неуморно радио на модернизацији државе, приближавању Европи, а за време његове владавине Србија је први пут у модерној историји престала да буде тек “турска касаба” и постала држава раме уз раме с осталим европским земљама тог времена.

Све ово, у комбинацији а апсолутистичком владавином, кнезу Михаилу је донело много непријатеља – и у земљи и у иностранству. На крају, они су му и дошли главе.

Скривени таленат

Углавном је непознато да је, осим што је био веома образован владар, вешт дипломата и велики визионар, кнез Михаило Обреновић уживао и у писању песама. Велики број ових записа данас је изгубљен, али су три песме сачуване до данашњих дана. Све данас познате песме кнеза Михаила настале су у периоду његовог прогонства након свргавања с власти 1842, када је живео у Бечу и располагао великим богатством свога оца кнеза Милоша.

Најпознатија је свакако љубавна песма “Што се боре мисли моје”, за коју се деценијама веровало да ју је написао јер је био заљубљен у блиску рођаку Катарину Константиновић, којом није смео да се ожени. Међутим, 2003. откривен је оригинални документ с посветом, коју је кнез Михаило упутио за 15. рођендан Клеопатри, ћерки кнеза Александра Карађорђевића.

Чешки композитор и пијаниста Алојз Калауз први је компоновао ову песму, а средином педесетих година 19. века поново ју је прерадио Корнелије Станковић и она је за време друге владе кнеза Михаила редовно извођена на баловима у Београду. У том облику сачувана је све до данашњих дана.

О томе да ли су између кнеза Михаила и принцезе Клеопатре постојале неке симпатије или чак и љубав која би могла да заувек помири династије Карађорђевић и Обреновић и данас се расправља. Ипак, пре него као поета, кнез Михаило је остао упамћен као велики заштитник и мецена српских књижевника и песника.

Током боравка у изгнанству, по очевој жељи, његов саветник је постао Вук Караџић. Михаило Обреновић и најпознатији реформатор српског језика ускоро су постали велики пријатељи, а управо је млади кнез био тај који је Вуку онако, “као што је он слушао у детињству од својих дадиља”, први испричао народну бајку “Чардак ни на небу ни на земљи”.

Вук је причу записао према сећањима кнеза Михаила и, захваљујући овоме, ми и данас знамо за њу. Помоћ уметницима наставио је и по повратку у Србију 1860.

Осим Вуку, кнез Михаило је био мецена и Бранку Даничићу, Илији Вујовићу, композитору Корнелију Станковићу… Његове даље планове прекинуло је убиство 1868.

Убиство под велом тајни

Кнез Михаило убијен је на Кошутњаку 29. маја (по старом календару) 1868. Званично, главни организатори и извршиоци завере били су браћа Радовановић, која су се светила због робије брата Љубомира. Коста Радовановић, главни извршилац убиства, био је имућан и угледан трговац.

Његов брат Павле је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству били су Лазар Марић, бивши председник Окружног суда у Београду, и Станоје Рогић, бивши трговац.

Званична верзија трагичних догађаја на Кошутњаку каже овако: “Била је недеља, нешто око пет часова по подне, када је кнез Михаило кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака.

С њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица, и Катарина, Анкина ћерка. Од свих њих наоружан је био само Светозар и то само једном сабљом.

Последње речи

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, с цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста. Њега је кнез Михаило препознао због спора око његовог брата Љубомира.

На суђењу је Коста изјавио да није желео да убије никог другог, осим кнеза. Први је запуцао Коста, а придружио му се Павле. Кнез је убијен с три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић, која је покушала телом да заштити кнеза, док је Светозар Гарашанин рањен пао с коња и онесвестио се.

Катарина је лакше рањена. Према ономе што је Коста испричао на суђењу, последње речи кнеза Михаила биле су: “Дакле, истина је!”

Прекинута линија

Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру. Ту их је спазила једна војна патрола и ухапсила. Сви завереници су изведени на саслушање истог дана. Пресуда је била – смрт. Стрељани су у поноћ на Карабурми, а позадина убиства никада није расветљена нити се о њој расправљало.

Убиство кнеза Михаила је први прави политички атентат у модерној Србији. Као налогодавци помињали су се Карађорђевићи, али и неке стране силе. Тадашња влада никада није објавила документе са саслушања нити је расправљала о узроцима атентата. Јавности, која је била у дубокој жалости, само је речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су починиоци убијени.

У тренутку смрти кнез Михаило није имао (законитог) наследника, па се директна линија наслеђивања од кнеза Милоша прекинула. Престо је припао потоњем краљу Милану Обреновићу, унуку Милошевог брата Јеврема.

Гроб несрећног кнеза

Трг у самом срцу Београда краси монументална коњаничка статуа Кнеза Михаила. Свакога дана на хиљаде људи прође поред мермерног лика убијеног кнеза, али колико њих зна где је он заправо сахрањен? С обзиром на то да династија Обреновић није имала породични маузолеј, Михаило је сахрањен у Саборној цркви у Београду, у гробници свог оца кнеза Милоша.

Метафора вечитог тела монархије је материјализована у виду монументалног споменика који је израдио бечки скулптор Јохан Шилинг, а подигла га је Михаилова супруга кнегиња Јулија Обреновић, од које је, иронично, у тренутку смрти Михаило већ био растављен и планирао је да се разведе.

Споменичку целину чине постамент, саркофаг и бронзана статуа са ликом арханђела Михаила, који у једној руци држи мач с три оштрице, а у другој велики тријумфални крст и гази змију, симбол таме и зла. Симболично, ова статуа представља кнеза Михаила, чији је лични заштитник био арханђел Михаило, по ком је и добио име.

 Ванбрачни син

Док се налазио у изгнанству из Србије, у Рогашкој Слатини (данашњој Словенији), Михаило је добио ванбрачног сина из везе с Немицом Маријом Бергхаус. Вилхелм Бергхаус рођен је 1849. и крштен у римокатоличкој вери. Михаило није имао намеру да се ожени Маријом, али је признао сина и материјално их обезбедио.

Када је Марија умрла, Михаило је 1857. Вилхелма довео у Београд. Са 17 година прешао је у православну веру и добио ново име – Велимир Теодоровић. Кнез Михаило је сина ретко виђао, али га је издржавао и школовао. Последњи пут су се видели 1867, пред Велимиров одлазак на студије у Швајцарску.

Да ли се кнез спремао да га озваничи као свог наследника или не, до данас је остало неразјашњено. Остали Обреновићи нису били благонаклони према њему, те су му забранили повратак у Србију. Ипак, он је и из иностранства помагао Србију. Отаџбини је оставио и сав иметак када је изненада преминуо у 48. години, без наследника.

Његови посмртни остаци су, на инсистирање Карађорђевића, 1926. пренети из Минхена у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

аутор: Историјски забавник