Scroll Top

Враћамо се старом

vracamo-se-starom
Сличне теме

Никола Канкараш, новинар, публициста и аутор најдетаљније студије о Томи Здравковићу

Бора Станковић је записао: ,,Старо, старо ми дајте, оно што мирише на сув босиљак.“ Тако се и ми, под налетом другачијег вредносног система који нам се пласира, окрећемо прошлости

Никола Канкараш, аутор је чије име ће убрзо постати синоним за темељно истраживање и оживљавање легендарних ликова наше музичке сцене. Његова страст према музици Томе Здравковића сеже још у детињство, а љубав према истраживању обликовала је деценију дугу посвећеност стварању најдетаљније биографије овог музичког великана.

Кроз емотивне разговоре са савременицима и прикупљање богатог архивског материјала, Канкараш нам доноси причу о животу и делу Томе Здравковића, откривајући фасцинантне детаље који су често остајали у сенци. У разговору за Борбу, аутор књиге ,,Тома Здравковић – записано у времену“, открива изазове с којима се суочио, анегдоте из процеса истраживања и своје планове за будућност.

Шта вас је мотивисало да се упустите у истраживање и писање књиге о Томи Здравковићу?

– Истраживање биографије, стваралаштва, музичке заоставштине Томе Здравковића траје дуже од деценије, а први сусрет с његовом музиком десио се још у детињству. Фасцинација тим човеком, његовим животним кредом, у крајњем и сличан сензибилитет, лирска црта коју препознајем и код себе, били су иницијални фактори писања ове књиге.

Мислим да сам имао осам година када сам с једне старе касете у ауту први пут чуо песме Томе Здравковића, касније, у тинејџерском периоду, куповао сам дискове, компилације његових највећих хитова, све док није прерасло у озбиљну пасију – сакупљање плоча, касета, новинских чланака, фотографија, видео-записа, како у материјалном тако и у дигиталном облику.

Како сте успели да обухватите живот и каријеру Томе Здравковића на тако детаљан начин?

– Ишчитавањем великог броја текстова, преслушавањем емисија, разговорима с породицом, пријатељима и колегама… Све то је допринело да ова књига буде најдетаљнија студија о Томи Здравковићу досад написана. Замислио сам да се, кроз хронолошки биографски приказ, нижу новински текстови који поткрепљују поједине догађаје, осврти на дискографски опус, интервјуи савременика и сведока времена, све увезано у целину, која детаљно илуструје његов живот и каријеру.

Како су на књигу реаговали људи из окружења Томе Здравковића?

– Мени, као аутору, најважније је било да су реакције његове породице, удовице Гордане и ћерке Жаклине, биле позитивне. Оне су погледале књигу у фази прелома. И многи други људи блиски њему, пријатељи, сарадници и колеге, били су одушевљени, будући да сам настојао да обухватим што више њих. Неки су сада, нажалост, покојни попут Зорана Калезића и Жарка Лаушевића. Писање ове књиге изнедрило је и лепа познанства и пријатељства, а занимљиво је да је неке људе и повезало, рецимо, бивше запослене у некадашњој Телевизији Сарајево, који се нису чули 30 година.

Какав је био одјек књиге након промоција у Подгорици и Београду? Какве су биле реакције публике?

– С обзиром на то да је ово моје прво књижевно дело, реакције су врло добре и досад је већ продато око пола тиража. Међутим, нисам изненађен успехом јер је ово тема која је последњих година врло актуелна: након играног филма и серије, урађен је и документарни филм ,,То је Тома“, на којем сам био стручни консултант. Велику захвалност дугујем тим људима, који су ми, током те вишемесечне сарадње, постали драги пријатељи.

Да ли постоји неки специфичан догађај или особа из вашег живота који су вас инспирисали да постанете писац?

– Још у основној школи показивао сам таленат за писање, моји прозни текстови и поезија објављивани су у школским часописима, био сам и редован учесник на смотрама рецитатора, ликовним и литерарним конкурсима. Рекао бих да ми је писање било излаз и уточиште у тешким животним тренуцима. Моја инспирација су покојни отац и ујак, којима сам и посветио ову књигу.

Jugoton Croatia records

Имате ли литерарне узоре?

– Од гимназијских дана био сам задојен нашим класицима, Андрићем и Селимовићем, пре свих, као хроничарима прошлости, мајсторима историјског романа. С друге стране, увек ми се допадао Вајлдов стил писања. Од савремених писаца изузетно поштујем Ђорђа Матића, који ми је и давао сугестије током писања, као и Дејана Стојиљковића, чији су текстови такође нашли место у књизи.

Како видите улогу књижевности и документаристике у очувању културног наслеђа?

– Имам искуства у раду на документарним филмовима, архивистика ме је увек занимала. Уз архивистику, музеологију и кинематографију, улога књижевности и документаристике је огромна. Мало ко је свестан колико значајан посао раде ти људи јер то је историја овог поднебља и народа. Пред налетом другачијег вредносног система који нам се пласира, враћамо се старом. Једном је Бора Станковић записао: ,,Старо, старо ми дајте, оно што мирише на сув босиљак.“

Да ли већ имате идеју за следећу књигу?

– Имам неколико спремљених текстова, као и неке у припреми, о великанима црногорске музике. Жеља ми је да текстове о плејади тих доајена нашег мелоса преточим у нову публицистику, а већ ми је на уму и наслов: ,,Бисером је искићена моја мила Црна Гора.“ Писао сам о Зорану Калезићу, Љубомиру Ђуровићу, Николи Каровићу, Божидару Иванишевићу, Рођи Раичевићу… Са Зораном Калезићем сам био пријатељ, а с Љубомировим сином Игором и Николом Каровићем сам често у контакту, као и с породицом Рође Раичевића. Волим тај пријатељски однос јер се вежем за људе, никад то није строго професионално.

Колико су боемски дух и културно наслеђе вашег родног Никшића утицали на ваш рад?

– Никшић је дуго важио за град уметника и боема, истакнутих стваралаца на пољу културе. Ипак, тај дух све више ишчезава пред налетом модерних токова живљења. Међутим, мени је Београд, као епицентар ондашњих, а и садашњих збивања мисаоно ближи, отворенији и чести боравци у Београду, сусрети с местима и људима, били су ми највећа инспирација. Мој отац је радни век провео у угоститељству, тако да је кафана, у оном изворном облику, била чест мотив у мом одрастању. Надам се да ће ова књига о Томи и успех који доживљава бити лепа прича и за мој град и да ће се опет направити заокрет ка том ,,добром духуНикшића“, а то је, свакако, боемија, у смислу лакоће и радости живљења, друговања, сусрета и разговора.

Фото: Зоран Кузмановић Муња

Иза кулиса

Можете ли поделити неку анегдоту или лични моменат из књиге који је вама посебно драг?

– Неколико разговора током писања књиге остало ми је у сећању као изузетно дирљиво. Када сам звао Жарка Вукашиновића, продуцента великог броја Томиних плоча и његовог вршњака, јавио ми се човек који је загазио у девету деценију, готово слеп. Током короне је изгубио супругу и наш разговор од скоро два сата био је врло емотиван.

Слично је било и с Мирком Бошњаком, некадашњим директором ,,Југотона“, који је, такође у дубокој старости, у недостатку других средстава, одговоре откуцао на писаћој машини. Амар Јажић, данас познати композитор, евоцирао је успомене на покојног оца Фарука Јажића, блиског Томиног сарадника, а Душко Кулиш је лирски дочарао дане проведене у дружењу с Томом. Све су то за мене били врло емотивни разговори.


Фото: Борбина архива

Додај коментар: