Живот за дивљење и страхопоштовање

Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији

У инат родитељима мираз је искористила за студије, због натписа на споменику завршила је у логору Нежидер, а онда се усудила да се тамо заљуби у Албанца, свог будућег супруга

У склопу пројекта “Изузетне жене Србије”, на адреси Јевремова 15 у Београду, однедавно се налази мурал у част Јелисавете Начић – прве жене која је дипломирала архитектуру код нас – дело Андреја Јосифовског Пијанисте.

Прича о Јелисавети Начић (1878-1955) једна је од оних прича које нас остављају задивљеним и нагнају да се замислимо, запитамо и пожелимо да од себе дамо више.

Наша главна јунакиња била је једна од најинтересантнијих и најинтригантнијих младих жена у Београду на прелазу векова, пионирка архитектуре, градитељка без мане и страха, са животном мисијом да обасја и улепша нашу престоницу.

Пробој кроз мушке редове

Јелисавета Начић рођена је последњег дана 1878. у Београду, као једно од 13 деце у угледној и имућној трговачкој породици, чије кочије су се изнајмљивале за све важне краљевске догађаје.

Након завршетка средње школе, њени родитељи сматрали су да је то сасвим довољно, али Јелисавета је била решена да настави школовање, па је свој богати мираз уложила управо у високо образовање.

Била је прва генерација студената архитектуре у Београду на новоотвореном Техничком факултету.

Дипломирала је 1900, у групи с још четворицом младића, а већ следеће године добила први посао у Министарству грађевина, где је постављена за цртача – техничког приправника.

Ипак, пут до остварења њених снова на готово сваком кораку био је испуњен изазовима, а разлог за то готово увек био је то што је жена.

У тадашњој Србији радна места у државној служби била су резервисана искључиво за оне који су одслужили војни рок. Како жене нису могле да иду у војску, та места била су превасходно намењена мушкарцима.

Иако је као свршени архитекта на почетку каријере морала да ради као цртач, то је није обесхрабрило, већ је стрпљиво чекала своју шансу.

Прилику да покаже умеће видела је када је расписан конкурс за израду идејног решења за пројекат Цркве Светог Ђорђа у Тополи.

У изузетно јакој конкуренцији освојила је треће место, након чега је њена каријера кренула узлазном путањом, а она најзад добила својих заслужених пет минута славе.

Нови дух главног града

Визија пионирке архитектуре савршено се поклопила с императивом главног града да прерасте у праву престоницу.

Само Јелисавета је могла да му, бавећи се архитектуром и урбанизмом, удахне дух праве метрополе, а да му, притом, сачува изворност. Поред тога, она је била и један од малобројних градитеља који су радили у Београду пре Првог светског рата.

Један од њених првих пројеката било је чувено степениште са чесмом на Малом Калемегдану, преко пута француске амбасаде, без ког данас не бисмо могли ни да замислимо једну од најпопуларнијих градских локација.

По узору на српско средњовековно црквено градитељство, у стилу српско-византијске школе, пројектовала је Цркву Св. Александра Невског у Душановој улици у Београду, чија је изградња због рата прекинута 1912, па настављена, уз измене Василија Андросова, а према њеним нацртима саграђена је Црква Св. арханђела Михаила у Штимљу.

Према мишљењу многих стручњака, најистакнутије и најмонументалније дело “градитељке без мане и страха”, како су је често називали, била је Основна школа “Краљ Петар Први”, коју је пројектовала између 1905. и 1907, као прву модерну школску зграду.

Иако је грађевина урађена у духу академизма, с примесама ренесансе и барока, креирајући је, Јелисавета је нарушила нека од академских начела правилности да би грађевину што боље прилагодила положају, чиме је недвосмислено доказала стручност и таленат.

Једна необична коинциденција њеног живота била је и чињеница да је десеторо њене браће и сестара преминуло од туберкулозе, а да је баш она пројектовала Павиљон за туберкулозне болести 1912. на Врачару, који је у току Првог светског рата оштећен, а касније и порушен.

За печат њене креативности на својим кућама утркивале су се све имућније породице.

Међу значајнијим објектима које је пројектовала су куће Божидара Крстића, Марка Марковића и Зорке Арсенијевић у Ломиној, блок радничких станова испод Бајлонијеве пијаце (прва плански зидана зграда колективног становања на Балкану) и многе друге.

“Нису сви Срби ослобођени”

Још један значајан задатак, поверен баш Јелисавети Начић, био је и израда детаљног плана и наџор над извођењем урбанистичког уређења Теразијског платоа.

Само годину дана уочи Великог рата пројектовала је и Теразијски славолук у част повратка српске војске из балканских ратова, на ком се налазио смео натпис: “Нису сви Срби ослобођени…”, мислећи на део националног корпуса у Аустроугарској.

Пројекат уређења Теразија прекинуо је рат 1914. и он никада није спроведен у дело.

Ни Јелисавета се никада више неће бавити архитектуром.

Каријеру је морала је да оконча након само 16 година рада јер је, наводно, због натписа на славолуку Први светски рат провела у логору Нежидер у Мађарској, делећи судбину са још 15.000 српских родољуба интелектуалаца.

Како је касније говорила и веровала, тако је морало да се деси јер је у логору пронашла своју љубав, а касније и супруга, интелектуалца и револуционара Луку Лукаја, Албанца католичке вере.

За Лукаја се у логору и удала, а потом 1917. родила и ћерку Луцију са својих, у то време нечувених, 39 година.

По изласку из Нежидера, као једни од свега 4.700 преживелих, Јелисавета и Лука одселили су се у Скадар.

На њихове муке ту није стављена тачка јер су их 1919. одатле отерали Италијани, тадашњи окупатори Албаније.

После многобројних перипетија, 1923. прешли су у Дубровник, где је Јелисавета остала до краја живота.

После изласка из логора, на жалост свих љубитеља и уважавалаца њеног невероватног стваралаштва, више се никада није бавила архитектуром.

Тако се – да ли њеном вољом или не, никада нећемо сазнати – угасила бриљантна каријера најзначајније даме српске архитектуре.

Нисмо јој опростили

Преминула је у Дубровнику 6. јуна 1955. у 77. години.

Ћерка ју је сахранила у гробницу заједничких пријатеља на православном делу гробља Бониново, заклевши се да никада никоме неће рећи где је Јелисаветин гроб из освете што Влада ФНРЈ никада није одговорила на захтев њене мајке да јој се додели пензија за допринос архитектури Београда, пише Наташа Марковић у књизи “Јелисавета Начић” (Радионица књига, 2018).

– Јелисавета је била потпуно прокажена и одбачена још за живота. Избрисана из сећања, јавног живота, потпуно избачена из наше културе,
наше историје, наше уметности. То је биографија пред којом човек мора да занеми из страхопоштовања и дивљења јер се она усудила да уради оно што је недопустиво, а то је да заволи Албанца. Она је страдала искључиво због тога што је до краја живота остала одана, доследна
својој љубави и детету, касније унуци и потомцима. И то јој никада нисмо опростили или макар нисмо до сада – овим речима историчар Дејан Ристић сумирао је свој осврт на Јелисаветин живот и наш однос према њој и њеном стваралаштву на промоцији књиге Наташе Марковић, чији је био и стручни консултант.

Према његовим речима, дошло је време “да се запитамо зашто смо је казнили и зашто јој нисмо опростили љубав, када је она целог живота
славила љубав, лепоту, слободу, као женско у овом свету који је толико мушки”.

Он је закључио да нас Јелисаветина прича управо учи да “треба славити живот и љубав, да не треба пристајати ни на какве стереотипе и
ни на шта што ограничава било кога од нас у ономе што суштински јесмо – људи”.

Десет хероина

Пројекат “Изузетне жене Србије” иницирала је амбасада Краљевине Холандије да би повећала видљивост жена, утицала на побољшање њиховог положаја у друштву и, кроз приступачну уличну уметност, представила холандску политику о људским правима.

Изабрано је десет жена које су допринеле еманципацији жена и борби против стереотипа.

Осим посвете Јелисавети Начић, до сада је широм Србије осликано седам мурала изузетних жена: композиторке Љубице Марић у Крагујевцу, физичарке Браниславе Перовић Нешковић у Гроцкој, правнице Хафизе Демировић у Тутину, књижевнице Јелене Ј. Димитријевић у Алексинцу, атлетичарке Вере Николић у Крушевцу, архитекте Јованке Бончић Катеринић у Нишу и прве ромске песникиње Гине Рањичић у Београду, а у плану су још два – прве филмске редитељке Вере Црвенчанин у Новом Саду и књижевнице и револуционарке Митре Митровић у Пожеги.

Фото: Музеј града Београда