Иво Андрић

Данас се навршава 46 година од смрти јединог српског нобеловца, књижевника и дипломате Иве Андрића, који је ову награду добио за роман “На Дрини ћуприја”.

Рођен је у Травнику, 1892. године, одрастао у Вишеграду и похађао школе у Сарајеву, Загребу, Бечу и Кракову. Постаје грађанин Београда 1919. године и ступа у дипломатску службу у којој остаје до избијања Другог светског рата. У међувремену, 1924. године докторирао је на универзитету у Грацу са темом из области филозофских наука. Био је члан Српске академије наука и уметности, у коју је примљен 1926.године.

Током свог стваралаштва писао је приповетке, међу којима су најпознатије “Мост на Жепи”, “Пут Алије Ђерзелеза”, “Мустафа Маџар”, “Бифе Титаник”, и друге.

Када се повукао из дипломатске службе, Андрић је у Београду написао три романа: “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника” и “Госпођица”, а 1954. објавио је и “Проклету авлију”.

„Борба“ је педесетих година XX века објављивала Андрићеве приповетке, есеје, прозне одломке и фрагменте.

У знак сећања на овог великана подсећамо на неке од његових најлепших цитата:
“Чини ми се кад би људи знали, колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио да учиним, и још би им остало мало осећања да ме пожале.”
“Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.”
“Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.”
“Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.”
“Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.”

фото: архива Борбе