Уметност је постала украс и то онај вашарски

НАСТАВАК РАЗГОВОРА СА ЂОРЂЕМ КАДИЈЕВИЋЕМ, ИСТОРИЧАРОМ УМЕТНОСТИ И ЧУВЕНИМ ФИЛМАЏИЈОМ

Та наша незаинтересованост, то пренебрегавање, та јогунастост, једно подсмешљиво презирање, па чак и саме опасности дефинитивне пропасти, то је оно најгоре што се увукло у нас, поручује Кадијевић

У прошлом броју, чувени филмски стваралац и врли познавалац историје васколике уметности, али и живота – из прве руке, ЂорђеКадијевић (1933) опоменуо нас је како ниједно добро на свету није тако успешно ујединило људе, као што их повеже нека мука и зло.

Какве су ваше наде за уметност,  хоће ли опет доћи у први план?

Рађа се мотив наде, односно не рађа се већ живи у нама. Али тај мотив је исто тако постао донкихотски. Ако долазимо у стање једне етаблиране неодговорности у којој живимо, ми онда у тој неодговорности немамо никакав озбиљан однос према било каквом погледу у будућност које би подстакло и мотив наде. Знате, ја немам никакве наде. Човечанство се кроз историју налазило стално у орбити једне велике наде. Када погледате све велике светске религије које су биле алтернатива оперативној ординарној стварности, оне су давале ауторитет свему. У таквом свету, крајње прозаичности, уметност се налази на једној позицији у којој никада није била у прошлости. Уметност је увек имала неки повлашћен положај. Увек се сматрало да је она духовна, да је она узвишена, да је велика, чак и највећа од свега што човек поседује. То је моћ стварања. Данас је то мишљење потпуно тривијализовано. Уметност служи за украс, и то онај вашарски. Када смо изгубили веру у Бога ми смо изгубили веру у лепоту, у вредност која има другчије еквиваленте осим материјалне. Због тога уметност пада на ниске гране.

Ако треба да се заваравамо, онда то треба да чинимо потпуно свесно и да ту варку учинимо лепом.

Да ли је потребно, фигуративно речено, да дотакнемо дно, да све вредности толико замру, да их се и не сећамо да би се поново родиле?

-Тешко је замислити да се те ствари затекну у неком васкрсењу. Горко искуство, пре свега духовне активности 20. века, модерног доба уопште, је такво да заправо оно иде ка самоискључењу. То је проклети закон ентропије. Ентропија показује своју надмоћ, над свим прокламованим вредностима у погледу њихове вредности и снаге. То је оно што бескрајно разочарава човека нашег времена који то прати. Али већина људи није ни свесна тога, та несвест је катастрофална. Та наша незаинтересованост, то пренебрегавање, та јогунастост, једно подсмехљиво презирање, па чак и саме опасности, дефинитивне пропасти, то је оно најгоре што се увукло у нас.

Може питање о односу према ауторитетима…

 Ми немамо више ауторитета, и у таквом стању свет постаје бескрајно празан. Ми протерамо Бога, одрекнемо се Бога у сваком смислу у било каквом виду богомољачке побожности да би смо добили шта? Празнину. На то место не можемо поставити ништа, остајемо без њега. И тако губећи једну по једну сртвар. После тога долази разочарење, губитак уметности и губитак духа, смрт филозофије о којој се говори већ 200 година, још је Хегел рекао да је филозофија изгубила своју причу. У једној таквој празнини која настаје након смрти свега што смо мислили да даје енергију нашем постојању, шта нам остаје? Остаје једна резигнација, један велики циркус, једна огромна симулација. То је најстрашније, то симулирање живота. Ми смо прави живот изгубили, изгубили смо све претпоставке за веровање у њега. Он је могао постојати само у нашој вери, која не мора бити религијска, може бити утопијска у било ком смислу. Када ње нема, ви немате разлога да се надате ичему.

На фантастику сам прешао из револта према тривијалности ординарне реалности

Када бисте добили фантастичан буџет да снимите филм, који жанр би био?

Моји први филмови из 60тих година прошлог века су били наутралистички, реалистички, били су ратни. Ја сам сматрао да оно што ја могу рећи ако се бавим уметношћу јесте сублимат мог животног искуства. Ја сам преживео тај страшни рат и гледао човека у њему и имао сам потребу да кажем реч о томе. Међутим, када сам видео да је то потпуно депласирано, понављање истог, али на мало другчији начин, ја сам се потпуно окренуо од онога што наводно представља лице стварности. Отишао сам у мени тако драгу утопијску сферу и онда сам почео да радим фантастику. Онда сам рекао, пошто у реалности нема шансе, хајде да маштамо. Ако треба да се заваравамо, онда то треба да чинимо потпуно свесно и да ту варку учинимо лепом. Тако сам прешао на фантастику, из револта према тривијалности ординарне реалности и тзв. колоквијалне истине. Схватио сам да ниједна од тих промовисаних истина нема тврдо тло под ногама и то ми је дало слободу да се отиснем крилима у свет фантастике у свет потпуне имагинације, и да се у њему осећам једино аутентично. То је по мени једино аутентично стање људског духа, утопијско стање свести. Не у смислу плиткоумља и примитивизма, о томе ја не говорим. Напротив, мислим да ту утопију о којој покушавам да дам реч дубоко осећају баш најсуптилнији и најснажнији духом из нашег времена.

Чему сте посветили 2020?

Увек сам своје литерарне радове некако остављао на страну, уживао сам у динамици филмског стваралаштва и дивној окружености људима који мисле као ја, који су одушевљени тиме што раде. За разилку од контемплативног посла литерарног рада, који је један од најмучњих на свету. Али ако је то мучење, ако је последња алтернатива, сада пошто више не снимам, враћам се својим рукописима које довршавам, објавио сам до сада три књиге које никада не би биле готове да није наступило ово време општег вакуума. Грозна криза у којој се налазимо, која је кулминирала у епидемији,  даје могућност за двојну изолацију којој се можете посветити, као што је контемплативној акцији, као што је бављење литературом. Мени је пошло за руком да пронађем своје забачене и заборављене рукписе и да их сада довршавам. Ако ме питате шта сада радим, да бих опет поднео самог себе, ја сам сав у литератури, ако се то може тако назвати. Ја сам покушао да се бавим филмом и тако сада покушавам да се бавим књижевношћу.