Симбол забаве и тимског духа

,,Игре без граница“, европски ТВ спектакл гостовао је и на нашим просторима

Био је то мост између култура и народа, платформа за екипно надметање, уз много смеха, креативности и заједништва

Телевизијски шоу ,,Игре без граница“ био је један од најзабавнијих и највољенијих програма који је, од средине шездесетих до краја осамдесетих година прошлог века, ујединио гледаоце широм Европе. Ово такмичење у физичкој спретности и тимском раду, које је окупило представнике различитих европских земаља, постало је синоним за забаву, спортски дух и пријатељство међу народима. Било је много више од обичног телевизијског програма јер је представљао мост између култура и народа и пример како спорт и забава могу повезати читав континент.

Иако је прошло скоро 25 година од емитовања последње сезоне, ,,Игре без граница“ трајно су остале у сећању многих генерација које су одрастале уз звуке смеха, навијања и пријатељског надметања.

Идеја Шарла де Гола

На идеју за овај спектакл дошао је француски председник Шарл де Гол, желећи да промовише међународну сарадњу и пријатељство међу омладином. Телевизијски формат постао је симбол пријатељства и сарадње европских нација у време кад су односи између Француске и Немачке били затегнути. Де Голову идеју реализовали су Ги Лукс и Клод Саварит из Француске радиодифузне телевизије (ОРТФ), који су желели да створе забаван и едукативан програм, па су ,,Игре без граница“ постале платформа за тимско надметање, уз много смеха, креативности и заједништва. У њима су се такмичиле екипе из различитих држава, укључујући Италију, Француску, Шпанију, Португал, Немачку, па и бившу Југославију, која је учествовала у неколико сезона.

Свака држава учесница била је домаћин једног круга игара, а победник великог финала освајао је престижни Златни пехар. Од 1965. до 1999. надметало се укупно 20 земаља. Италија је била једина која је учествовала у свим емисијама. Немачка је тријумфовала највише пута – шест, Португалци су освојили пет Златних пехара, док је Италија победила у четири наврата.

Југославија је учествовала у шест издања – од 1978. до 1982, и још једном 1990, али, нажалост, ниједном није однела победу. Два пута је освојила друго и једном треће место.

Правила игре

Такмичења су била организована у форми игара које су често комбиновале физичку спретност, домишљатост и тимски рад. Игре су биле смештене у прелепе европске градове и представљале су прави изазов за учеснике, који су се неретко суочавали с неуобичајеним задацима попут, рецимо, вађења дивовских кестенова из огромне посуде са шлагом помоћу џиновских кашика. Уз игре на води, такмичења на песку и бројне народне игре, ,,Игре без граница“ су биле прави тест за сваког такмичара. Тимови су се такмичили у необичним, често намерно неудобним костимима, углавном израђеним од латекса, изводећи задатке у оквиру духовито осмишљених, али изузетно физички захтевних игара.

Свака екипа добијала је поен за успешан задатак, а такмичења су оцењивале међународне судије. Победа у појединачној рунди доносила је сребрни пехар, док је серијал кулминирао великим финалом, у којем су учествовали најбоље оцењени тимови из сваке нације.

Свака екипа имала је по 12 такмичара, од којих су најмање четири морале бити жене. Такмичари нису смели да буду млађи од 16 година и није било неопходно да буду из истог града. У току сваког сусрета такмичење се одржавало у седам дисциплина, односно игара, у другом граду.

Свака земља имала је своју боју. У оригиналном серијалу Југославија је била у белој опреми. Иако су се такмичења често одвијала у мањој средини, она су привлачила милионе гледалаца јер су организатори игара, заправо, биле државне ТВ станице, чланице Европске радиодифузне уније (ЕБУ). На врхунцу популарности сваку емисију је пратило 110 милиона гледалаца.

Југославија као домаћин

Југославија је први пут учествовала у овом спектаклу 1978, а њени представници, под покровитељством Југославенске радио телевизије, донели мноштво емоција и узбуђења гледаоцима у земљи. Посебно се памте учешћа из 1981, кад је Београд био домаћин великом финалу, и из 1990, када је једно од прелиминарних такмичења одржано у Врњачкој Бањи. Водитељи у Београду били су Миња Субота, Мића Орловић, Дуња Ланго, Мерсиха Чолаковић и Драган Никитовић, а у Врњачкој Бањи Дубравка Марковић.

Те 1981. цела Европа се преселила на Ташмајдан, а игре на отворени и затворени базен. Спектакл је пратило 400 милиона гледалаца широм света, преносила их је чак и јапанска телевизија. Бројне телевизијске екипе из читаве Европе дошле су нашу престоницу не би ли извештавале о играма. Цене улазница за генералну пробу износиле су 30 динара, а за финалне дане 50 и 100 динара. Како је Борба извештавала 1990, Врњачка Бања је тих јунских дана била у знаку великих игара, а гости су долазили из Италије, Португала, Шпаније, Сан Марина… Све је било спремно за спектал, а уочи игара за учеснике и госте припремљена је посебна гозба – печени во на ражњу тежак 300 килограма.

Ражањ као увертира била је идеја особља ресторана ,,Сунце“ и новинара Радио Врњачке Бање, који су, за ову прилику, били кувари, шанкери и конобари. Водитељка Дубравка Марковић постала је лице које је повезивало нације током тог незаборавног догађаја.

Покушаји обнове

Оригинални формат емисије емитован је од 1965. до 1982. Медијски наслови те 1982. гласили су: ,,Игре су своје одиграле“, ,,Игре дошле до границе“ или ,,Играма без граница – оџвонило“. Емисија је оживљена 1988, уз мање измене, а током 1996, 1998. и 1999. италијански РАИ био је домаћин три издања на истој локацији.

Покушаји поновног покретања серијала десили су се 2007, па потом 2016. и 2019, али се ништа од тога није остварило, углавном због финансијских препрека. Те 2019. ЕБУ је изгубила ауторска права на формат, која је откупила италијанска кућа ,,Медијасет“. Она је тада емитовала једну сезону ,,Евроигара“ из Рима, где су учествовали Италија, Шпанија, Немачка, Грчка, Пољска и Русија.

Иако засад нема наговештаја да ће се оригинални серијал вратити на ТВ екране, његова обнова и даље постоји као могућност јер нико није дефитинивно рекао да је крај.

Док време пролази, сећање на ,,Игре без граница“ остаје живо, подсећајући нас на дане кад су једноставне игре могле да донесу радост и да нас науче вредностима заједништва и међусобног поштовања.