„Много нам фали мама!” – губитак мајке, пожар, поплава, сечење струје… Нема шта није погодило Ђурашиновиће!

„Ништа више није као прије, од кад мајке нема теже је све. Много нам недостаје”, поручили су Ненад (14), Стефан (13) и Драган (11), дечаци који дане проводе учећи, играјући фудбал и надничећи са оцем

Мајка Биљана преминула је пре неколико година од последица корона вируса. Недостатак њене женске руке видљив је на сваком кораку трошног дома породице Ђурашиновић који се налази у селу Доње Водичево код Новог Града, места где се спајају реке Уна и Сана, односно планине Грмеч и Козара.

„Таква нас је судбина задесила, остадоше ми дјеца сам да их храним, да радим за њих и гурам даље. Никако нису поднијели њен губитак. Тешко је и мени, а камоли њима. Покојна супруга и ја подигли смо седморо дјеце, али старија, Богу хвала, пођоше својим путем”, испричао је самохрани отац Рајко.

Рајко је борац прве категорије Војске Републике Српске, у рату је учествовао четири године. Иако прима борачки додатак и скромну помоћ, принуђен је, да би преживели, стално да надничи. И то са децом!

„Момци раде све, немам шта рећи за њих. Иако су још у основној школи, иду свуда са мном. Неће, ипак, нико да их плати као мене. Ако ја узмем 50 марака, њима дадну по 20. Али ето, боримо се. Држимо овце и свиње, обрађујемо земљу. Бар гладни да нисмо”, додаје Рајко.

Да несрећа на несрећу иде доказује и њихов случај. Осим губитка мајке и супруге, суочили су се и са ватреном стихијом која је прогутала малтене све што су имали, приморавши их од нуле да крену. Поврх свега, већ годину дана су без струје због дуга.

„Уби нас влага. И вода кад крене одозго са брда не може је зауставити ништа, кад уђе буде и 10 сантиметара воде у кући. Избацујемо је онда како знамо и умијемо, али баш је лоше унутра. Прије неки дан нам је и овај несретни град уништио кукуруз, зоб и башту. Од кад нема струје још је теже. Не можемо упалити ни фрижидер, ни машину, ни телевизор, макар фудбал да гледамо”, рекао је четрнаестогодишњи и прерано одрасли Ненад.

Упитали смо млађе Ђурашиновиће и како изгледа један њихов уобичајени дан:

„Ујутру идемо у школу, па кад се вратимо помогнемо тати око куће и спремања хране. Онда идемо код једног човјека да радимо. Сва тројица и тренирамо фудбал, а да имамо лопту и овдје бисмо играли кад год можемо. Сан нам је да будемо фудбалери као што је Душан Тадић, мој омиљени играч”, одговорио је тринаестогодишњи Стефан.

Домаћин Рајко признаје да буде некада да зафали, али никад деци, само њему.

„Буде ми јако жао што нисам у прилици да им пружим услове, али тако је како је. Њима највише мајка фали, то под број један. А под број два, фали мало кућа да се среди, да имају гдје да легну, ништа друго. Само они да нешто имају, а ја сам своје, што се каже, завршио. Надам се бољему, па ћемо видети. Како Бог драги да.”

Породица Ђурашиновић засигурно, након свих мука, заслужује подршку свих нас. Хуманитарна организација Срби за Србе вас зато позива да помогнете да се овој деци обезбеде топле и миришљаве собе, сува и топла кућа и, поврх свега, лепше и срећније детињство.

Ваша мала донација, њима ће значити много!

Више о породици можете погледати на: https://www.srbizasrbe.org/mnogo-nam-fali-mama-gubitak-majke-pozar-poplava-sjecenje-struje-nema-sta-nije-pogodilo-djurasinovice/

ДОНИРАЈТЕ ПРЕКО ДОНАТОРСКЕ ПЛАТФОРМЕ

Фото: Срби за Србе