Због љубави са Србином протерана из Хрватске

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКУ ГЛУМИЦУ МИРУ ФУРЛАН (1955-2021)

Баш као и живот, глумачки посао је хаотичан, препун ле­поте и гадости, успона и падо­ва, добрих и лоших људи, го­ворила је дива југословенског глумишта Мира Фурлан, која је преминула у Америци 20. јануара у 66. години од после­дица заразе вирусом Западног Нила.

Вест о Мириној смрти по­ тресла је читав простор нека­дашње Југославије, а дирљиво су минулог јануара говорили пријатељи и колеге, опраштајући се од одмерене и одважне, истовремено и крхке и нествар­ но снажне, храбре и племените жене, коју живот није нимало мазио.

Волеле су је колеге глумци и редитељи. Волела је Миру и публика. Не заборавља се њен осмех у “Лепоти порока”, бри­љантна игра у “За срећу је потре­бно троје”, “У раљама живота” или она у “Оцу на службеном путу”.

Из Ријеке, Мирине сигурна луке у којој је могла мирно жи­вети и играти велике представе, подсетили су и на то кроз шта је све прошла почетком деведесе­тих, како је истерана из матичног ХНК у Загребу, који јој је одузео и стан у ком је рођена и који је наследила од баке, те каквом је медијском линчу била изложе­ на само због тога што је волела Србина, редитеља Горана Гајића, с којим је и емигрирала у Аме­рику. Венчали су се 1993, а пет година касније су добили сина Марка Лава.

Година је 1991. Рат почиње, а ја се затичем у Београду. Хладна је и гадна зима. Одиграла сам по­следњу представу у Југословен­ском драмском. Тада још не знам да ће заиста бити последња. Око нас се свет распада, пријатеља је све мање. Горан и ја се спрема­мо на пут, желимо што даље од лудила и мржње. Не знамо како ћемо живети и шта ћемо радити тамо куда идемо. Идемо у непо­ знато ­ говорила је Мира.

У Београду 2018. била је го­шћа фестивала Крокодил и том приликом је открила да никада није гледала филмове у којима је играла, а да гламуру и слави никад није поверовала.

Немам више снаге да будем јавна особа. Пишем мемоар­ску књигу о свему томе и још се нисам одлучила да ли ћу то што пишем уопште послати у свет ­ поручила је тада и сада би постхумно требало да буду обја­вљени њени мемоари.