Играч с инстинктом ловца

Балетска звезда Сергеј Полуњин, пред гостовање у Београду с комадом ,,Распућин“

Кад изађем на сцену, деси се магија, као што животиња има инстинкт и зна тачно која брзина и колики скок су јој потребни да ухвати плен

Велики балетски уметник, чији таленат и харизму пореде с Нурејевим и Баришњиковим, Сергеј Полуњин доноси 7. септембра на Велику сцену Сава центра спектакл ,,Распућин“. Комад је премијерно изведен 2019. у продукцији ,,Полуњин Инк“ и досад је обишао део Европе, изазивајући сјајне критике. Причу о озлоглашеном руском мистику Григорију Распућину (1869-1916) кореографски је дочарала Јапанка Јука Оиши, на музику Кирила Рихтера. Скромног порекла, Распућин је успео да се својим, наводно исцелитељским, моћима приближи руској царској породици, али су га манипулације и злоупотреба те моћи, на крају, коштале живота.

Рекло би се да нема бољег играча који би могао да изнесе Распућинову борбу унутрашње таме и светлости од Сергеја Полуњина (34). Рођен у СССР (данашњој Украјини), већ са 13 година је добио стипендију школе Краљевског балета из Лондона. Први соло у британској престоници имао је са 19 година, а првак балета постао је са 20, као најмлађи у историји ове компаније. Међутим, већ следеће године је напустио трупу због исцрпљености и презахтевног распореда.

– Уметник у мени је умирао – рекао је том приликом и међу првима јавно проговорио о нехуманим напорима којима су изложени врхунски играчи. Осим разним контроверзним изјавама (тако их, барем, оцењују данашњи корисници друштвених мрежа), пажњу привлачи и бројним тетоважама, али ипак и понајвише, ,,изузетном појавом, уроњеном у лудачку страст… која открива уздржану, класичну и истренирану емоцију споља, а сирову изнутра“, како је написала оскаровка Хелен Мирен у предговору за Сергејеве мемоаре. Свако ко је макар једном гледао Сергеја на сцени, рећи ће вам да од његове игре застаје дах.

Балетску сцену једно време је био заменио филмским камерама. Снимао је спотове, филмове и модне кампање, као и документарац о свом животу. Био је и заштитно лице поводом поновног отварања Народног музеја у Београду 2019. Има држављанство Русије и Србије. После краће паузе вратио се на балетски под и основао сопствену продукцију, у оквиру које и наступа у комадима ,,Мајстор и Маргарита“, ,,Ромео и Јулија“, ,,Болеро“, ,,Црвенкапа и вук“…

Са Еленом Илиних, бившом олимпијском клизачицом, сада балерином у његовим продукцијама, има три сина. О томе како му је очинство променило погледе на свет, али и како данас гледа на своју професију, Сергеј Полуњин говори у интервјуу за Борбу.

Реците нам нешто више о комаду ,,Распућин“, који ћемо гледати у Београду?

– Балет је идејна замисао кореографа Јуке Оиши. Мислим да јој је лик Распућина био занимљив јер је реч о харизматичној особи, с дашком мистерије, а уједно и врло контроверзној. За једне је био исцелитељ и заштитник, за друге државни непријатељ број један.

Комад прати поднаслов ,,Тамо где је много светла и сенка је јака“. Како сте ви разумели Распућина, као човека с више светлости или више сенке?

– Сасвим сам сигуран да је имао најбоље намере. Да ли је био манипулатор и лош саветник цара при неким одлукама? Врло могуће. Ипак, неки га нису волели јер је имао само најбоље интересе за царску породицу, а непријатељи су имали другачије планове. Доказ колико су га се плашили и мрзели јесте да су, неколико месеци након што су га убили, ископали његове остатке и спалили их.

Да ли се у продукцији нешто променило од премијере?

– Балет је остао мање-више исти, али су се мој живот и живот моје супруге Елене драматично променили отад! Од првог извођења ,,Распућина“ смо добили три сина. Најстарији Мир повукао је на њу, средњи Дар је више на мене, а трећи Ера још је малешан. Сва тројица су играла у балету – кад је Елена била трудна, укључујући и премијеру!

Могли бисмо рећи да сте током каријере имали буран однос с балетом, од љубави до мржње и назад. Каква су ваша тренутна осећања према игри?

– Тренутно имам врло интересантне емоције, док истовремено бијем битку, али с временом и телом, с разним деловима свог тела.

Мислите на повреде?

– Да. Једном сам се, рецимо, повредио, а морао сам да наступам следећег дана, иако ми је читава нога, од зглоба преко колена до кука отказала послушност. И шта тада радите? Снађете се, импровизујете тако да публика не примети да вам једна нога не ради. Признајем, не вежбам онолико колико би један балетски играч требало да вежба. Преживљавам на уверењу да могу да изађем на сцену и да ће магија да се деси, као што животиња има инстинкт ловца, зна тачно која брзина и колики скок су јој потребни да ухвати плен. Али бојим се да ће једнога дана Акела остати без улова.

А како је све почело, када се јавила прва љубав према балету?

– Искрено, не могу да кажем да сам осећао љубав према балету. Сећам се да сам се осећао добро када сам имао шест година и импровизовао, та ослобођена игра ме је чинила срећним. Можда бих и могао да уживам у класичном балету кад бих направио један, онако како ја то замишљам да треба. Много је тензије у свету балета, притисака да будеш савршен, да затегнеш стопало, да не гледаш у погрешном правцу, да не испустиш партнерку (смех)… Не само што ви себи стварате притисак већ гомила људи, споља, врши притисак на вас, увек тражи грешку, никад им ништа није довољно добро. Мислим да је Ана Павлова та која је, када су је питали да има само једну жељу, која би то била, одговорила: ,,Да играм савршено један минут!“ Балет је вечита тежња ка савршенству, али, морам рећи, савршеност не постоји и лепота се крије управо у несавршеностима и грешкама.

Какво искуство носите с филмских сетова, да ли планирате да наставите да се бавите глумом?

– Ја, заправо, не умем да глумим, само сам ,,варао“ публику. Упоредио бих то искуство с фудбалом. Да ме неко стави у први тим, можда бих знао да шутнем лопту и урадим неколико кул потеза, али немам појма како да дам гол или добијем утакмицу. И, сад, замислите да се нађете у финалу Светског првенства у фудбалу, чујете пиштаљку за почетак утакмице и треба да дате све од себе, а у животу нисте били ни на једном тренингу. Тако сам се, отприлике, осећао када сам се нашао на сету ,,Убиства у Оријент експресу“. Глумио сам, немајући појма како то треба да радим.

Синови су ме научили чистој љубави

На који начин вас је очинство променило?

– Задивљујуће је гледати моје синове како расту. Посао ми одузима много времена и снаге и вечито трагам за балансом између каријере и потпуне посвећености њима. Не знам како бих тачно речима описао то што су ми деца донела. Неку чисту срећу, безусловну љубав, без очекивања и притисака, неукаљану љубав, у коју желим да зароним…

Посматрао сам мраве како носе мрвице и понадао се да то што ми радимо има мало више смисла и сврхе када већ толико времена проводимо у послу. А можда мислимо да радимо нешто важно, а, заправо, само преносимо туђе мрвице…

Захвалност Србији

Србија је дивна, фантастична, слободна земља, која ми је дала могућност да креирам комаде попут ,,Распућина“. Да, он је настао овде, у Београду. Захвалан сам свим Србима у Србији, а онда и Србима у целом свету који су ми пружили помоћ.

Аутор Миона Ковачевић

Фото: Промо