Неутабане стазе историје

Мање познато лице Фрушке горе

Овде још има кутака склоњених од радозналих погледа, скривених комадића прошлости и трагова старих времена које вреди пратити

Фрушка гора једна је од туристички најразвијенијих дестинација у Србији и планина коју годишње посети више хиљада туриста из свих крајева света. Као најстарији национални парк у нашој земљи, најпознатија је по природним лепотама, али се на њој налазе и локалитети који и те како могу да одушеве заљубљенике у историју.

Зато немојте да вас завара њена популарност. Колико год питомо, приступачно и драго Фрушка гора изгледала, она још може да изненади, још овде има кутака склоњених од радозналих погледа, скривених комадића прошлости и трагова старих времена које вреди пратити.

Ако сте од оних који воле историју и уживају у њеном откривању, ево неких локација на Фрушкој гори које не би требало да пропустите.

Античка бања усред Срема

Иако се одувек сматрало да су плодни и родни обронци Фрушке горе морали бити настањени још од давнина, тек су ископавања новијег датума то недвосмислено и потврдила. На планини данас постоји више археолошких налазишта,од којих се најстарија везују за старчевачку и винчанску културу.

У античком периоду, у време старих Римљана, Фрушка гора се називала Алма Монс или Плодно брдо, а у њу се долазило због лова, али и лечења и уживања. На обронцима планине, у атару села Љуба, приликом проширивања ердевичког језера Брује, археолози су открили римске зидине и остатке базена на чијем дну се налазио извор с термалном водом. Савремена истраживања показала су да је вода минерализована и лековита, с температуром на дну базена од чак 60 степени.

На локалитету није пронађено ништа што би могло да упути на тачно време настанка места које локалци зову Бања, али археолози сматрају да је то свакако било негде између другог и четвртог века наше ере. Осим остатака базена/купатила, пронађене су и одводне цеви, као и потпуно очувана дрвена конструкција за роштиљ, па се верује да је ово место служило римским легионарима за лечење, али и одмор и уживање у природи.

Спуст у утробу земље

Ако из правца Беочина, после Манастира Раковац, скренете на први пољски пут лево и после стотинак метара десно, пут с доста успона довешће вас право пред Бели мајдан, једну од три фрушкогорске пећине и једину отворену за јавност.

Познат и као Раковачка пећина и Галерија Раковац, то је, заправо, стари каменолом из ког је камен, каолински гранит, вађен све до 1937. Реч је и о месту изузетно интересантне историје. О локалитету нема много писаних трагова, али се верује да је настао између 12. и 17. века и да је камен, овде ископаван, коришћен за потребе оближњег Манастира Раковац. Али и не само за то. Београдска капија на Петроварадинској тврђави изграђена је од њега, а неки подаци указују да је ову врсту стене могуће пронаћи чак и на зидинама Калемегдана.

Због јединственог начина копања и извлачења камена, у форми блокова, у пећини су формирани високи сводови који подсећају на галерију. Димензије целог комплекса су импозантне. Пећина се налази на косом терену, с улазом широким неколико десетина метара. Исто толико простире се и у дубину. Таваница је висока и до четири метра.

Свод држе велики камени ,,стубови“, остављени приликом копања, а на многим местима су видљиви и трагови блокова који су одатле вађени, што читавом месту, осим мистичности, даје и посебну дозу аутентичности. Ништа слично не постоји на целој Фрушкој гори.

На граници историје и легенди

Легенда каже да је кулу на узвишењу крај Врдника саградио неки војвода Марко са сином Радованом и ћерком Иконијом. С друге стране, историја бележи да је она била део некадашњег утврђеног Врдничког града, који се први пут помиње 1315. Локалитет је свакако старији од овог датума. Приликом истраживања овде су откривени предмети из доба римске тетрархије и цара Проба, па историчари верују да првобитно утврђење потиче из трећег века и да је због свог повољног положаја служило као осматрачница – предстража Сирмијуму тј. Сремској Митровици. Утврђење је кроз историју неколико пута уништавано. Последњи пут доласком Турака у Срем почетком 16. века.

Кула која данас постоји остатак је средњовековног града који је овде подигнут највероватније током 13. века. Од њега је остало нешто мало бедема, рушевина једне куле и тзв. бранич кула, како се у архитектури средњовековних утврђења означава најјача кула и место последње одбране у случају освајања.

Ископавања и детаљна истраживања Врдничке куле још се чекају, али је баш због тога реч о изузетно аутентичном локалитету и правој посластици за љубитеље историје.

Најлепше село Србије

Јазак је мало село велике историје. Припада општини Ириг и смештено је у идилични амбијент препун зеленила и мира. Први пут се помиње 1702, што га сврстава међу ,,млађа“ села у Срему, али историчари кажу да је насеље сигурно старије. Средином 18. века Јазак је припадао иришком властелинству грофа Одескалког.

Данас Јазак носи једну ласкаву титулу. На манифестацији Сусрети села Србије проглашен је најлепшим селом у земљи у категорији насеља до 1.000 становника. У Јаску воле да кажу да то значи да живе у најлепшем малом селу у Србији. Мало ли је?!

Село је свакако најпознатије по манастиру по ком је и добило име. Стари Јазак највероватније је потицао из 15. века и од њега данас постоје само остаци. Нови Јазак подигнут је током 18. века. Кроз историју је много пута уништаван, али се увек изнова и изнова подизао, па се и данас у њему чувају мошти Светог цара Уроша.

Осим по манастиру, Јазак је од давнина познат и по води. Овде се налази природно извориште питке воде одличног квалитета чију лековитост и благотворно дејство помиње и Милош Црњански у ,,Сеобама“.

Захваљујући свом јединственом окружењу и заштићеном екосистему, овде данас настаје и јазак вода – изворска вода. Већ више од 18 година она се пуни у истоименом погону надомак извора и у близини манастира.

Захваљујући томе, јазак вода постала је део наслеђа и традиције Фрушке горе, а однедавно поносно носи и жиг ,,Чуваркућа“ – јединствено признање Србије произвођачима за квалитет производа домаћег порекла.

Српска Света гора

Фрушка гора од давнина је позната и као Српска Света гора. Током 16. и 17. века на овом простору је забележено чак 35 манастира, док је мањих светилишта било толико да их и није било могуће избројати. Лоши дани и тешка времена многе од њих су избрисали, али је до данашњих дана сачувано 17 православних манастира, док су два новијег датума.

Најстарији манастир на Фрушкој гори вероватно је Привина глава, недалеко од Шида. Легенда каже да га је у 12. веку подигао властелин Прива, а касније, крајем 15. века, обновио деспот Јован Бранковић. Један од најмлађих, Манастир Свете Петке у Беркасову, проглашен је манастиром 8. августа 2008, на дан црквене славе.

У фрушкогорским манастирима чувале су се (или се и данас чувају) мошти неких од најзначајнијих српских светитеља – кнеза Лазара, цара Уроша, као и чланова свете породице Бранковић.

Фото: Историјски забавник