„У школи ме задиркују, кажу купи ногу на киоску!” – Виктор (13) је на свакодневним мукама!

„Вуче се на гелендер, пење се полако… Када се умори, онда је узмем у руке и носим. Ми живимо на петом спрату у згради без лифта, а Андреја (16) због болести тешко хода, па су муке да јој обезбедим нормалан живот свакодневне” – започео је своју причу, самохрани отац троје деце, Горан Стевановић из Ниша који живи сам са троје деце

У овој породици стална је борба са бројним здравственим проблемима. Андреја је до сада имала 27 операција због недостатка кости потколенице.

„То су циклуси, имали смо и више операција у неколико месеци, а до сада смо неколико пута боравили у Русији где су јој операције помогле и умањиле велику бол коју је осећала годинама” – објашњава Горан, додајући да је његова најстарија ћерка велики борац.

Горан је посвећен својој деци и труди се да им обезбеди најбоље могуће услове, упркос тешким околностима. Иза његовог осмеха и позитивног погледа на свет који преноси деци крију се године усамљене борбе и жртвовања. Његова борба није само физичка, већ и емотивна и психичка, јер се свакодневно суочава са изазовима које доносе здравствени проблеми његове деце. Ипак, никада не губи веру, дајући све од себе да им обезбеди љубав, подршку, наду и стабилност.

„Тата нам је све на свету, увек је ту за мене и сестре. Знамо да нас никада неће оставити саме” – истиче Виктор (13), док показује честитку за рођендан коју су му сво троје поклонили недавно.

Иако живе у скученом стану од 30 квадрата, Горан је успео да својој деци створи паралелни свет који од милоште зову „животињско царство”. Њихов дом је испуњен љубављу и пажњом према животињама. До сада су бринули посебно о онима које су пронашли повређене. Горан и деца их залече, негују и враћају у природу када се опораве. Тренутно имају зеца Теу, папагаја Мићу, рибице, као и повређеног голуба коме још нису стигли да дају име. Овај „ангажман око животиња” помаже им да бар на тренутак забораве на проблеме.

„Неки људи су нам рекли да је напољу зоолошки врт, а не овде” – прокоментарисала је Василија (9) негативне коментаре неких комшија који немају разумевања.

Андреја, која је сада друга година уметничке школе, налази утеху у свом уметничком изразу и љубави према животињама. Скромно нам је показала своје радове и испричала једну занимљиву причу о њеном папагају.

„Када сам била мала и када нисам уопште могла да ходам, највећу снагу ми је давао мој љубимац папагај врсте нимфа. Спавали смо заједно у кревету, дружили се током дана. Он ми је био највећа подршка да проходам” – рекла нам је Андреја док је држала фотографију на којој се види колико су блиски били.

„Деца за своје успехе у школи и спорту добијају дипломе и медаље. Посебно смо поносни на Андреју која се годинама бави стоним тенисом за особе са инвалидитетом” – истиче Горан.

Свакодневно спуштање Андреје и Виктора до школе, доктора или до оближњег парка представља велики изазов за Горана. Ове активности захтевају огроман физички напор.

„Мени је битно да имамо кућу, две собе бар и да имамо двориште. Да знам да су ми деца ту и да нема више препрека за нормалан живот. Верујемо у чуда и молимо се Светом Андреју, нашој крсној слави, и Светом Василију Острошком да нам помогну. Ми ћемо наставити да се боримо као и до сада” – речима пуним наде завршава разговор.

У школи ме задиркују, кажу купи ногу на киоску

Нажалост и Виктор се свакодневно суочава са великим изазовима због ишчашења колена које му отежава кретање.

„Другари у школи ме често исмејавају и кажу да треба да купим нову ногу на киоску… Тј. нису ми то другари.”

Недавно су Виктор и Андреја с породицом били у Русији због операција, иако им је сам пут у оба правца представљао огромну муку и напор, посебно јер траје знатно дуже због рата.

„Операције значе Андреји пре свега због продужавања потколенице и да је мање боли десна нога, а веома смо оптимистични да ћемо трајно решити и Викторов проблем” – објашњава Горан, који је уз помоћ добрих људи и Града Ниша обезбедио новац за вишемесечни боравак у Русији.

Без рачунара и других неопходних средстава за праћење наставе, Виктор често заостаје за својим вршњацима, што додатно утиче на његово самопоуздање.

„Немамо рачунар, а сада када имам информатику, наставник ми тражи да бар имам телефон на коме могу нешто да урадим, али, нажалост, немам ни телефон” – тужним гласом објашњава Виктор, истичући како га недостатак основних средстава за учење чини лаком метом за задиркивање.

Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи за породицу Стевановић. Помозимо да ови хероји добију нову кућу чиме би им живот био знатно олакшан!

ДОНИРАЈТЕ ПРЕКО ДОНАТОРСКЕ ПЛАТФОРМЕ

Фото: Срби за Србе