Усмено књижевно благо Косова и Метохије

У оквиру свог књижевног програма Дом културе „Стари Колашин“ је организовано ПРЕДАВАЊЕ „УСМЕНО КЊИЖЕВНО БЛАГО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“

У програму су учествовале:

Проф. др Валентина Питулић „УСМЕНО КЊИЖЕВНО БЛАГО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“, Теренско истраживање, Значај теренских записа;

Доц. др Марија Миљковић „ДУХОВНО СРОДСТВО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ“, Кад кум иде сва се земља тресе

Асс. мср Маријана Стојковић „ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ“, Заспало ми калинче;
Проф. др Валентина Питулић је говорила о теренским записима народних умотворина са Косова и Метохије који представљају доказ вековног трајања етнопсихолошке заједнице која је, упркос тешким искушењима, успела да очува свој идентитет. Усмено наслеђе Срба са ове територије представља непроцењиво благо које сведочи о дугом трајању. У записима у последњих двадесет година овог века сачувани су готово сви облици обредно-обичајне праксе који су вековима били чувари идентитета.

Теренско истраживање обављено је на целој територији Косова и Метохије, тамо где је остао српски живаљ који је, чувајући своје традиционално усмено наслеђе, успео да опстане у тешким условима после доласка међународних мировних снага. Богатство записа у којима доминирају архаични симболи, синкретизам, остаци многобожачког веровања који су временом христијанизовани, слојевитост усменог текста и мелодије, указују на комплексност записа. Они сведоче о дугом трајању етнопсихолошке заједнице која, преко сложених облика обредно-обичајне праксе, одолева покушају затирања материјалне и нематеријалне баштине Срба са Косова и Метохије.

Последњи теренски записи обичаја и усмене књижевности сведоци су истрајавања уметности речи као важног момента опстанка традиционалне културе управо тамо где прети опасност потпуног нестанка, под утицајем новонасталих друштвено-историјских (не)прилика, нагласила је проф. др Валентина Питулић.

Доц. др Марија Миљковић је говорила о Духовном сродство у традицијској култури Срба на Косову и Метохији (народне установе побратимства/посестримства и кумства). Миљковић је констатовала да се у сродничком систему свих словенских народа, поред крвног сродства, значајна пажња посвећује се и такозваним духовним/вештачким или ритуалним везама. Српска православна црква под духовним сродством подразумева кумство и усиновљење, али у традицијској култури Срба издвајају се још и побратимство/посестримство и сродство по млеку. На Косову и Метохији, духовно сродство, по значају које има, еквивалентно је сродству по крви. Савремени теренски записи о томе врло често показују да се веза склопљена посредством Бога или светитеља сматра чак значајнијом од везе која нам рођењем припада.

Представила је истраживање о народним установама побратимства/посестримства и кумства у којем је учествовало двадесет саговорника са Косова и Метохије, углавном из руралних подручја. Однос духовних сродника изузетно је комплексан. Међу њима је, неписаним божанским законом, забрањено било какво вређање, а највећим грехом сматра се телесно општење. У супротном, свако кршење табуа духовног сродства сматра се тешком повредом етичких начела те су последице по прекршиоца, а врло често и неког његовог потомка, неминовне. Говорила је и о разлозима и начинима склапања духовног сродства где до изражаја долази фрагментарна очуваност обредно-обичајне праксе, изутно важне, према мишљењу саговорника, становницима ових простора.

Асс. мср. Маријана Стојковић је говорила о Белим покладама и Лазарицама у Сиринићкој жупи. Подсетила је да на Косову и Метохији, подно Шар-планине се налази Сиринићка жупа, поднебље на коме народна традиција и данас живи истим виталитетом као у прошлости а њени мештани су још увек истрајни да ту традицију и данас баштине и негују. Управо је из тога разлога тема овог излагања било живо усмено књижевно наслеђе карактеристично за поменуто поднебље, из чије су разноликости издвојена два специфична празника са богатом обредно-обичајном праксом, Беле покладе или такозвана Прочка и Лазарица, зимски и пролећни обреди.