Загонетна ,,делија-девојка“

Жана Меркус, српска Јованка Орлеанка

О Холанђанки која је учествовала у Херцеговачком устанку њен сународник антроплог Жан Гремо написао је две књиге на српском

Жана Меркус, Холанђанка узбудљиве биографије, називана је ,,српском Јованком Орлеанком“, ,,српским Бајроном“ и јунакињом Херцеговачког устанка (1875-1876) за којом је ,,лудовао цео Београд“. Њен живот је помно истраживао Рене Гремо, холандски антрополог и историчар и о томе објавио два научна зборника – ,,Громогласно амазонство Жане Меркус“ и ,,Војвода Мићо Љубибратић Херцеговац (1839-1889)“, прошле године у Бањалуци.

Занимљива, а заборављена

Гремо је први пут наишао на име Жане Меркус (1839-1897), ,,делије-девојке“, у чланку српског етнолога Татомира Вукановића из 1961. – Холанђанка Јованка Маркус, рођена на острву Јави, учествовала је у Херцеговачком устанку, у одреду Миће Љубибратића 1875, као делија девојка (жена-ратник), носећи мушко одело и оружје – писао је Вукановић.

Иако се на својим докторским студијама на амстердамском универзитету бавио управо вирџинама, ,,заветованим девојкама“ код Срба (Црногораца и Брђана) и Албанаца (Гега и Малисора), Гремо је био изненађен да није чуо за ову своју “загонетну сународницу”.

– Убрзо се испоставило да је њена слава ,,амазонке Херцеговине“ и ,,српске Јованке Орлеанке“ давно минула, а ни код нас ни код вас нема озбиљнијих радова о њој – каже за Борбу Рене Гремо. Из тог разлога је одлучио да напише обимну биографију о њој, објављену у Холандији пре десет година.

– Привлачила ме је и раније тема жена у необичним друштвеним улогама, али нисам ни слутио да ћу наићи на једну тако занимљиву, притом сада
готово сасвим заборављену. Латио сам се прикупљања грађе о њој из новина (поготово оних из 1876) и из архива. Не само писане грађе већ и ликовног материјала – наводи. Буран и трагичан живот

Испрва му циљ још није био да напише научну монографију о Жани Меркус јер се, пре свега, бавио радом на документарним филмовима. Први холандски документарац о њој направљен је 1998, а наредне године емитована је ,,Јоана Оландеза“, пројекат његове пријатељице Бранке
Јовановић и њених колега из РТС.

За овом ,,амазонком Херцеговине” лудовао је цео Београд

 

– Међутим, током година, прикупио сам толико материјала о Жани Меркус да је писање њене биографије постало неизбежно. Та обимна књига, плод моје маленкости у сарадњи с Вимом ван ден Бошом, још чека да буде преведена на српски језик. Српским и јужнословенским читаоцима тако би било омогућено да најзад стекну потпуни увид у бурно и умногоме трагично путешествије ове необичне жене. Боље бисмо спознали снажно верско уверење којим је она овде била вођена 1875-1876, као и у другим крајевима света, пре и после тога – истиче холандски антрополог.

Ипак, не чекајући превод ове биографије, он је написао једну другачију студију о Жани, објављену на српском, на ћирилици, прошле године у Бањалуци. Реч је о збирци грађе и прилога о бивању Жане Меркус 1875-1876. на Балкану, ,,простору њеног највишег успона и најдубљег пада“.

– У овом зборнику је скоро све што је о томе написано на српском и другим словенским језицима. Тамо ћете наћи сирову грађу, историографске напомене, као и зрелије текстове, између осталих, и моје личне. Све је дато хронолошки, од 1876. до данас. Нисам преузео на себе одмеравање
веродостојности свих тамо заступљених тврдњи. Ту је и примарна грађа, па читалац може сам да види у којој мери је нека тврдња поткрепљена у изворима – објашњава наш саговорник.

Балкан је био простор њеног највишег успона и најдубљег пада

 

Произвољне гласине

У том погледу, он указује на много произвољности и романтичног домишљања у доцнијим приказивањима Жане Меркус. Као богаташица, нејасног порекла и побуда, као једина жена у војном табору, ,,Меркусова је била велика загонетка и многим савременицима“, оцењује Гремо.

– Причало се да је белосветска дроља, шпијунка и још којешта. Време није сасвим ућуткало те гласине, па можете још понегде да их сретнете, поготово у преслободној уметности. У филму ,,Невесињска пушка“ из 1963. Холанђанка игра главну женску улогу. По замисли редитеља и сценаристе Жике Митровића и косценаристе Славка Голдштајна, фина и женствено одевена госпођица долази у устаничку Херцеговину из личне љубави према главном јунаку, војводи Мићи Љубибратићу, кога, наводно, одраније познаје.

Ово погрешно тумачење присутно је и у више романа, од ,,Невесињске пушке“ Томислава Шиповца (1971) преко ,,Херцеговачке рапсодије“ Радована Ждрала (2003) до ,,Погаженог тестамента“ Драгана Ковача (2017). Такво неисторично и олако поимање њене мотивације за долазак на бојно поље онемогућава да се схвати колико су њени поступци, у ствари, били надахнути одозго. Била је посвећена, превасходно, богу и хришћанству – тврди антрополог.

Кад неће ваши, пробаћу ја

Поменути војвода Михаило Мићо Љубибратић још је једна личност из Херцеговачког устанка која је привукла пажњу Ренеа Гремоа. Био је Србин православац из старе властелинске породице, родом Херцеговац, из околине Требиња, школован у Дубровнику, полиглота, побочник и тајник славног војводе Луке Вукаловића, у Србији сарадник Илије Гарашанина за пограничне послове, упорни заговорник сарадње са домаћим муслиманима, преводилац ,,Курана” на српски, слободни зидар. Био је поборник за једничке акције Срба православаца и Срба муслимана (како их је он доживљавао) против Османлија, балкански следбеник Гарибалдија, с добрим везама преко Јадрана, вођа и интелектуални покретач устанка у Херцеговини.

– Откад знам за моју земљакињу у вашим крајевима, Михаило Мићо Љубибратић деловао ми је као важна фигура која заслужује потпуније сагледавање. У његову легију странаца Жана Меркус била је прихваћена и узвратила је издашним даривањем. Његов значај постајао ми је све упадљивији. Љубибратић је једини од главара устанка из 1875-1876, који је оставио лични архив, сад похрањен у Мостару и Требињу. Већ неколико година објављујем делове из те ризнице у ,,Гласнику Удружења архивских радника Републике Српске“.

Видевши то недовољно обрађено и истражено архивско благо, читајући похвалне речи академика Милорада Екмечића да се ради о “најистакнутијем српском националном вођи тог времена“, као и уваженог Душана Берића да је то ,,један од најзначајнијих људи у историји Српске националне револуције“, чудио сам се што се нико одавде досад није определио да напише биографију Миће Љубибратића. После дугог чекања, рекао сам себи: ,,Хајде, што да не. Ако неће овдашњи стручњаци, који су бар што се језика тиче много боље потковани од мене, он да ћу ја, странац, да пробам“ – открива нам Гремо.

Као богаташица, нејасног порекла и побуда и једина жена у војном табору, многима је била велика загонетка

С обзиром на обим посла и на то да се примакла 150. годишњица од почетка Херцеговачког устанка и избијања Велике источне кризе (1875-1878), одлучио је да направи прву озбиљну монографију о том великану, састављену од мањих радова других аутора.

– Ако не успем да завршим биографију, остаће бар јединствена збирка за проучавање његовог живота и дела. И у овом подухвату издавач ми је Архив Републике Српске, као и поменуто Удружење архивских радника. Нарочиту подршку и помоћ добио сам од Зорана Мачкића. Продукција две обимне књиге, збирно скоро 1.000 страница, за само осам месеци, то није мачји кашаљ – истиче аутор.

Суд историје, засад, изостаје

Опширне књиге о Меркусовој и Љубибратићу на српском објавио је, како каже, ,,јер су они то заслужили, у неком смислу и захтевали“. Прошле године ти зборници представљени су на Београдском сајму књига, у децембру су представљени у Музеју Херцеговине у Требињу, у јануару ове године одржана је презентација у Галерији ,,Прометеја“ у Новом Саду.

– Разни стручњаци су ми писали или говорили речи похвале, али суд историјске науке, засад, изостаје. Упркос њиховим недостацима, зборници имају, уверен сам, велику вредност бар као приручници, као истраживачка помагала. У ту сврху свој део тиража, што је мој хононар, већим делом поклањам јавним библиотекама и сличним установама, док заинтересовани појединци могу да се обрате Архиву Републике Српске у Бањалуци – поручује, на крају нашег разговора Рене Гремо.

Аутор: Мила Милосављевић

Фото: Нина Мијаиловић