Scroll Top

Изложба „Зора“ уметнице Лоле Петровић у Галерији Дома омладине

31562-2
Сличне теме

Изложбом под називом „Зора“ у Галерији Дома омладине Београда, од 5. до 17. новембра, представиће се млада уметница Лола Петровић, кроз свој нови циклус слика и скулптуру

Ауторка тежи стварању оазе кроз амбијент који остварује, али и одабир мотива слика. Избор технике, колорита и ликовног језика упућује на избор другачијег темпа живота супротног од узаврелог градског, у којем се тежи и продукује један осећај слободе и спокоја.

Лола Петровић (2000, Београд) основне студије сликарства завршила је 2022. године на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи Симониде Рајчевић, а 2023. мастер студије у истој класи. Тренутно похађа докторске студије на ФЛУ. Изражава се кроз цртеж, слику, скулптуру и друге медије, самостално и кроз сарадње. Учествовала је на бројним групним, а реализовала две самосталне изложбе. Живи и ради у Београду


Галерија Дома омладине Београда

Радно време: уторак – субота од 12:00 до 21:00;

недељом од 12:00 до 18:00; понедељком Галерија не ради.


Улажење у простор живота

Заглушујућа вегетација и ритуали који не траже читања. У изложеној серији радова Лоле Петровић, видимо живот кроз бистрину његове одлучности.

Приказани радови нису питање или одговор: уколико уопште говоре, много су ближе констатацији. Вешто избегавајући представљање у служби (сумњајућег) ока, они нас враћају у простор општег живота. То није живот као филозофски проблем, већ нешто мање изрециво. Због тога је можда најбоље следити уметницу и започети са цртежима.

Ове одликује директност која на први поглед припада фонду „елементарног/наивног“, али њихова пуноћа и прецизност указују на нешто више. Тачније бисмо их одредили ако кажемо да су забелешке првих усхићења пред општим кретањем света. Ипак, ово кретање је лишено драме; на њима ништа није мање важно од нечег другог.

Свет у који нас уводи Лола Петровић не зна за морбидност и суровост, али такође није пуко „слављење живота“. Пред собом имамо природу која „посматра“ себе саму.

Зато је слика жбуна (и хронолошки последња у серији) сасвим логично исходиште: космос, обухваћен у сферу која ври. Ни овде немамо сцену конкретних догађаја или наративности, већ тачку – једно.

У смислу у којем је романтизам „последњи сан о јединству човека са космосом“, изложени пејзажи су дубоко романтичарски. Довољно је погледати – за тај период редак – оптимизам у сликама Пхилипп Отто Рунге-а (нпр. серију „Доба дана“) и биће нам јаснија традиција којој Лолино сликарство несумњиво припада.

Ритуално, на које неколико радова реферише, више не припада домену културе. Оно престаје да буде симптом људске немоћи и рационализације и бива враћено у мир извесности. Тако ждралови у заносу свог плеса, као и уметница у својим аутопортретским интервенцијама, постају гласови истог сазвучја. Једно – којем све тежи.

Фото: Промо

Додај коментар: