Да на двору деспота Ђурђа

Венчања у Смедеревској тврђави

Смедрево, средњовековна престоница Ђурђа Бранковића, с импозантном тврђавом, све је атрактивнија локација за будуће брачне парове

Смедеревска тврђава велелепна је грађевина која представља споменик од изузетног значаја за Републику Србију.

Има веома богату историју и најважнији је и најатрактивнији локалитет у граду.

У њему се однедавно одржавају и церемоније венчања, па младенци имају могућност да изговоре судбоносно “да” у јединственом амбијенту двора деспота Ђурђа Бранковића.

Тврђава је грађена између 1428. и 1439. за деспота Ђурђа и његову породицу. Ђурађ Бранковић (1377-1456) био је други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара.

По смрти Мариног брата Стефана Лазаревића, 1427. наследио је управљање Србијом и престоницу пренео у Смедерево да буде што даље од Турака, с ослонцем на Дунав и границу Угарске.

Тврђаву је подигао на ушћу реке Језаве у Дунав, као класично водено равничарско утврђење, што га чини јединственим у српској средњовековној архитектури.

За узор је узео Цариград и његове бедеме.

По површини од око 11 хектара Смедеревска тврђава је једна од највећих у Европи.

Састоји се из Великог и Малог града.

Прво је подигнут Мали град, са шест кула, где је била смештена резиденција деспота Ђурђа, зграда за породицу, пратњу и стражу, као и библиотека и ковница новца.

Најрепрезентативнији део Малог града била је велика сала за пријеме, украшена с три готичке и једном романичком бифором – прозорима
исклесаним у камену, јединственим примером међу средњовековним градовима Србије.

Њихови остаци се и данас могу видети, што додатно даје осећај свечаности и монументалности у тако важним тренуцима, као што је венчање.

По завршетку изградње Малог града, изграђен је и Велики, с 19 кула с бедемима.

У Великом граду налазили су се војни логори и ту је живело локално становништво.

Због своје лепоте, историје, али и митова и легенди, који се везују за њу, Смедеревска тврђава је све траженије и репрезентативније место за организацију церемоније венчања.

– Организација венчања на отвореном простору у Малом граду Смедеревске тврђаве почела је 2021. Младенци који желе да се венчају на овом месту треба да попуне захтев за изнајмљивање простора у Малом граду тврђаве за потребе организовања грађанског венчања, као и да се информишу и договоре у матичној служби града Смедерева око изласка матичара на терен ради закључења брака – истичу из Јавног предузећа “Смедеревска тврђава”.

Додају да је последњих година простор Малог града опремљен тако да буде што вернији средњовековној престоници, па, самим тим, младенцима и њиховим гостима пружа несвакидашњи доживљај.

Церемоније грађанског венчања се одржавају током пролећних и летњих месеци, а из године у годину број заинтересованих је све већи.

Како наводе из Јавног предузећа “Смедеревска тврђава”, очекују да ће у наредном периоду, с лепшим временом, амбијент Малог града бити још привлачнији за будуће младенце, а они ће у сарадњи с градом наставити да раде на уређењу простора.

Проклета Јерина верна жена

Ђурађ Бранковић се два пута женио.

О првој жени се не зна много. Године 1414. ступио је други пут у брак са 23 године млађом 15-годишњом Гркињом Ирином Кантакузин, унуком византијског цара Матије.

Према неким историјским изворима, брак између лепе и учене Ирине и високог и наочитог Ђурђа, у којем су имали петоро деце, био је пун љубави и заједничких интересовања.

Међутим, неправедно престрог народ није волео владарку странкињу, па јој је приписивао кривицу за све што му се није допадало.

Ирина је остала упамћена и опевана у епским песмама као Проклета Јерина јер је изградњу тврђаве наџирао њен брат Тома Кантакузин.

Народ ју је кривио не само за тешке намете и исцрпљујући рад на зидању града – који је сматрао њеним хиром – већ и за неверство, сурову владавину, убиства, чак и за саму пропаст српске државе јер је падом Смедеревског града 1459. под Турке пала и српска деспотовина, иако се то десило три године након Ђурђеве и две године након њене смрти.

Аутор: Кристина Антић

Фото: Павле Марјановић/Републички завод за заштиту споменика културе Србије