,,Чудо у Шаргану" Крушевачког позоришта

Култни комад Љубомира Симовића бави се темама суровости и патње, као и дубоко усађеним уверењем да је страдање неминовно

У оквиру 59. Фестивала професионалних позоришта Србије ,,Јоаким Вујић”, пете такмичарске вечери, гледали смо Крушевачко позориште, које је извело представу ,,Чудо у Шаргану”, Љубомира Симовића у режији Небојше Брадића.

Ово универзално драмско дело, које важи за једно од најзначајнијих у историји српског позоришта, представља причу о људима са
маргине, који животаре у једној кафани, прижељкујући неку бољу будућност.

Зорана Карајића, који је био учесник округлог стола критике, гледали смо у улози скитнице, а занимљиво је да је исти лик играо давне 1976. у тадашњој дипломској представи.

– Постао сам професионални скитница. Тада сам био најмлађи у ансамблу играјући исту улогу коју и данас играм. Када сам се први пут сусрео са овим текстом чуо сам невероватну поезију. Тај текст је тако добро написан да је то невероватно. Велико задовољство ми је што сам и даље део ове представе. Иначе мислим да је цео живот сасатављен од кругова и да човек мора да намири одређени број кругова, нема везе у ком животном добу. Ја сам први пут учествовао на фестивалу „Јоаким Вујић“ пре тачно 50 година, када су позоришта ван Београда била у сенци. Након једног стола критике, решио сам да заувек останем у позоришту у унутрашњости и да докажем да се и овде стварају итекако изузетна уметничка дела. И доказао сам.Тако сам затворио један круг, наводи Зоран.

Глумицу Марију Гашић гледали смо у улози проститутке Госпаве. Како је рекла, ово није први пут да ради са Брадићем.

– Могу да кажем да је Брадић сада био много блажи него раније, али његов потпис се увек препознаје. Није било тешко снаћи се, јер већ познајем његов начин рада. Иначе ритам у овој представи је јако важан. Има и риме која нас држи, јер просто тако мора. Направили смо пуно комбинација током рада, али смо се на крају ипак вратили изворном тексту. Мени је био интеренсантан рад на комаду, јер се ради о Шарганској осмици која симболизује бесканачност. Тако се и наши ликови врте у круг и то је бесконачно напајање једном истом причом. И сам лик Госпаве који играм, покушава да изађе из тог свог неморалног живота, да себи купи неку лепшу будућност, али не успева већ се само врти у круг, а будућност постаје све неизвеснија и све гора, говори Марија.

Млади глумац Стеван Здравић, како каже, улогом у овој представи нуди склониште и скровиште.

– Склониште које нудим је управо та кафана где су гости увек добро дошли. Ја сам дипломирао са овом представом и ликом Танаска, тако да ми је текст био потпуно познат и некако сам са лакоћом ушао у ову причу. Имао сам и потпуну слободу јер нас је редитељ Брадић пустио да радимо онако како смо то ми желели, и испало је добро. Иначе нисмо имали никаквих проблема током рада јер је текст написан савршено и нисмо се мучили. Задовољство ми је што сам део овог ансамбла и надам се да ће ова представа још дуго живети, објашњава Стеван.

Ово је иначе четврти пут да се у Крушевачком позоришту поставља текст Љубомира Симовића, по други пут ,,Чудо у Шаргану”.

Поред поменутих глумаца у овој ансамбл представи још играју : Марија Марић, Филип Милићевић, Бојан Вељовић, Предраг Миленковић, Небојша Вранић, Ема Петровић, Никола Ракић, Јованка Андрић и Никола Цветковић.