Хеми цар и његове лекције за емпатију и другарство

ЈОВИЦА ПЛАВШИЋ, ПРОФЕСОР ХЕМИЈЕ У ДЕСЕТОЈ БЕОГРАДСКОЈ ГИМНАЗИЈИ „МИХАЈЛО ПУПИН”

Овај педагог са својим „десетарима” организује низ хуманитарних акција, осмислио је и школску верзију квиза “Потера” , а понео је и награду за најбољег едукатора Србије

Професор хемије у Десетој београдској гимназији “Михајло Пупин” Јовица Плавшић, пре свега, педагог је који својим примером учи ђаке најважнијим вредностима – одговорности и људскости. Сматра да није важно да ученици “само” заволе хемију, већ и да науче све оно што остаје када изађу из школских клупа, а то су љубав, емпатија и другарство. Стога и не чуди што је познат под надимком Хеми цар, као ни чињеница да његови “десетари” управо с њим сваке године организују низ хуманитарних акција попут школског вашара, прикупљања новогодишњих пакетића за децу из домова без родитељског старања и акције озелењавања школског дворишта. Осмислио је и успоставио традицију организовања школске верзије квиза “Потера”, у којој ученици школе учествују.

Његово залагање донело му је и овогодишњу награду Удружења “Живојин Мишић” за најбољег едукатора Србије јер ђацима приближава градиво на интересантан, интерактиван и њима близак начин, а његови едукативни клипови могу се наћи на Јутјуб каналу “Волим хемију-тјуб”.

Колико је тешко осмислити занимљив начин да би деца из својих домова заиста пратила онлајн наставу?

– Како сам већ имао Јутјуб канал на ком сам постављао квизове и школска дешавања, одлучио сам да снимим часове и поставим их на Јутјуб. У почетку је било тешко, био сам сам у учионици, док ме други професор снима телефоном, и то је био први пут да сам држао час у празној учионици. Предајем, а лабораторија одјекује. Након што сам поставио први час на канал, видео сам коментаре ђака који су сугерисали да је монотоно, што није концепт рада на који су навикли код мене. Схватио сам да је заиста вештачки и да су ученици навикли на динамику и смех, па сам морао нешто да променим. Током снимања наредног часа трудио сам се да кажем неку фору и онда се смејем, не бих ли им привукао пажњу. И успео сам. Добио сам добре повратне информације ученика, што ми је дало додатну мотивацију да се још више потрудим. Убрзо сам добио позив са РТС, где сам снимио 13 часова са професоиналним камерама у студију. Сада ми је пракса да сваки час снимам и постављам на Јутјуб. Видим да је ученицима опуштеније, да лакше памте него раније генерације, али и да су им оцене сада много боље.

Познати сте по организацији квизове, који су веома популарни међу ђацима. Како сте дошли на ту идеју?

– Идеја је настала јер су деца стално на телефонима и играју игрице. Играју “Слагалицу” једни против других, што ме је инспирисало да то применим и у настави. Док сам пратио квиз “Потера”, замислио сам трагача који је строг и такмичаре који га се мало плаше, као што је случај између ученика и професора. Посебно сам замишљао најстроже професоре у улози трагача, али та позиција углавном припадне професорима које знају сви ученици. Питања смишљају бивши ђаци јер немају контакт са садашњим и на тај начин повезујемо старе и нове генерације. Организовање школске “Потере” довело је до тога да се однос између ђака и професора промени набоље, што је колатерална добит.

Организујете и различите хуманитарне акције. Како сте успели да подигнете свест о хуманости код ђака?

– Са акцијом прикупљања новогодишњих пакетића почели смо 2013. Прве године било је мало компликованије, као и сваки почетак. Једном приликом гости на квизу била су деца из дома “Моше Пијаде”. Тадашњи ђаци су их упознали и одлучили смо да им помогнемо. Чињеница да смо знали за кога правимо пакетиће подстакла је ученике да се потруде да поклони буду што личнији. Данас је то постала традиција школе. Генерације које су завршиле гимназију донесу поклоне, школски хол почиње да се пуни пакетићима, а млађи само гледају и настављају. Долазе и читава одељења бивших генерације, која обожавају да учествују, а свако одељење потруди се да остави свој печат. Оно што је посебно јесте проведено поподне с децом из дома, а увек се потрудимо да организујемо и нешто попут позоришне представе или концерта да бисмо се заједно дружили и забавили.

Направили сте баланс између ауторитета и слободе. Чиме сте се водили и која је ваша формула успеха?

– Нажалост, то није хемијска формула, па да знам шта ћу тачно да урадим. То није лако јер дајете ученику слободу и постављате одређену границу. Већина одељења у неком тренутку ту границу пређе јер колико год слободе дате ученик жели више, што је и нормално. Међутим, само адекватним одговором можете им ставити до знања које су последице, а то је потпуна анархија, као и резултати који су лоши. Данас, с овим искуством, већ знам када ће да пређу границу, док на почетку каријере нисам умео вешто да направим баланс. Можда ипак постоји нека “формула” коју нисам записао, али данас, с овим искуством, не дешава се да имам проблем с неким одељењима, што је раније понекад био случај.

аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА