Херој или преварант?

Милан Богојевић, аутор књиге ,,Принц несреће“ о Ђорђу Карађорђевићу

Када прочитате књигу, схватићете да су све оне невероватне дилеме везане за Ђорђа – монархиста или републиканац, заводник или хомосексуалац, интелектуалац или лудак – потпуно бесмислене

Писац и публициста Милан Богојевић објавио је недавно нову књигу – ,,Принц несреће“ (Прометеј, Нови Сад), у којој је обелоданио велики број непознатих чињеница о животу принца Ђорђа Карађорђевића (1887-1972).

Велики значај књиге је у откривању непознате документације, необјављених рукописа, као и оригиналног ,,Записа принца Ђорђа“. Према речима аутора, читаоци ће, између осталог, сазнати и све детаље о сарадњи принца Ђорђа с Комунистичком партијом Југославије, што ову књигу чини првом која се бави тим питањем.

У разговору за наш лист Богојевић открива да се животом принца Ђорђа бави више од деценије, ,,прво посредно, бавећи се биографијом краља Александра, а затим и директно, спремајући ову књигу“.

Шта вас је подстакло да напишете књигу о принцу Ђорђу?

– Већ на самом почетку је ту било доста сигнала да његови мемоари ,,Истина о мом животу“ (објављени 1969) садрже бројне неистине и да су вично написани да дискредитују краља Александра. Такође, у неколицини историјских књига које су помињале принца Ђорђа било је дисонантних тонова у односу на оно што је уврежено у српском народу, као генерално мишљење о принцу Ђорђу. Све то некако сам годинама генерисао и, када сам почео да пишем књигу, идеја-водиља је била да што објективније проникнем у живот принца Ђорђа и донесем на светлост дана истину, каква год она била.

Које су најчешће заблуде у народу везане за његов лик?

– Људи верују да он није био луд и да је то био само трик да би се склонио из места престолонаслеђа. Такође је врло присутна теза о његовом великом херојству и томе да је био одличан војни стратег. Велика је заблуда и да су му мемоари били забрањени за време комунистичке Југославије. У ствари, како одговарам на ово питање, увиђам да је готово комплетно мишљење о принцу Ђорђу засновано на заблудама. У исто време, ово је још један у низу доказа колико је био снажан маркетинг комунистичке партије јер већина ових заблуда је усвојена за време комунизма. Ту долазимо и до тренутка када би требало појаснити ову тврдњу, али она је толико опширна, и тиме се у великој мери бави моја књига, па нешто треба оставити и за оне који одлуче да је прочитају.

Како бисте ви описали принца Ђорђа? Делује да је био баш амбивалентна личност?

– Утисак да је Ђорђе био амбивалентна личност долазе из горепоменутих заблуда, насталих на фабрикованим историјским изворима. Често и сам истакнем да је невероватно да код једног човека имате такве дилеме као када је у питању принц Ђорђе: да ли је монархиста или републиканац, заводник или хомосексуалац, херој или преварант, интелектуалац или лудак… Када прочитате књигу “Принц несреће”, схватићете да су такве дилеме потпуно непотребне. У књизи једино нисам желео да се бавим интимним животом принца Ђорђа Карађорђевића и то остаје отворено питање.

Позната нам је званична верзија за узрок његове абдикације. Да ли је то и истинита верзија?

-Да, убиство слуге јесте био повод за његово повлачење из места престолонаслеђа, али разлог лежи у другим чињеницама. Непосредно након доласка у Србију 1903. принц Ђорђе је показао необуздану нарав и потпуни недостатак дипломатских вештина, које треба да одликују једног престолонаследника и будућег краља Србије. На почетку се то приписивало младости и годинама, затим прекој нарави Карађорђевића, која га је спајала директно с Карађорђем, чије име је и носио. А онда су почели полако да увиђају да ту има нешто више од преке нарави и младости-лудости.

Скандали су се низали као на траци, наратив који је успоставио је вређао и наратив ,,кочијаша“, није било ауторитета који би он поштовао. Шамарао је своје наставнике, а њега је шамарао Воја Танкосић. Једно време је с официрима-завереницима ломио београдске кафане, а онда је једног дана запретио да ће њима ломити вратове када дође на власт. На пријеме у стране амбасаде долазио је у каљавим чизмама, директно с јахања, желећи, ваљда, да покаже колико му није стало.

Све је то водило до једног таквог пријема у част рођендана руског цара, на ком га је назвао лажовом јер није стао у заштиту Краљевине Србије када је Аустроугарска извршила анексију Босне. А затим је стао да тражи ,,лажова и лопова“, мислећи на аустроугарског амбасадора, с којим је желео физички да се обрачуна. Водећи се слоганом ,,сам против свих“ из неког свог бунта и револта, изгубио је битку.

Такав какав је био није никоме одговарао и чекао се погодан тренутак да га замене. Када је убио свог собара Стевана Колаковића, то је био идеалан моменат, али чињеница да за то убиство није био оптужен говори да је живот собара био у другом плану.

Убрзо по доласку Александра И на престо Ђорђе је склоњен у санаторијум. Међутим, од 1945. он више није правио ексцесе, слободно се кретао, комунисти га нису дирали (био је једини Карађорђевић којем није одузето држављанство и забрањен повратак у земљу)… Како то тумачите?

– Александар Карађорђевић постаје регент у јуну 1914, откад формално обавља улогу владара, док званично власт преузима крајем 1921. Принц Ђорђе је хоспитализован средином 1925. Апсолутно не можемо говорити о томе да је ,,убрзо по доласку“ Александра на власт он ,,склоњен“ у санаторијум. Чињенице су следеће: Принц Ђорђе је од психијатара прегледан четири пута, и то 1910, 1912, 1922 и 1925. Сваки пут је наложено његово лечење у санаторијуму. Два пута је покушао себи да одузме живот – 1912. у Паризу и 1925. у Бељу.

Принц Ђорђе је био опасан по себе и околину. Једно време је буквално терорисао амбасаду у Паризу, очајан амбасадор Михаиловић шаље на десетине телеграма из 1922, не знајући више шта да ради с њим. Долазио је у амбасаду, претио и тукао људе. Јављају се из хотела ,,Интерконтинетал“ и желе да се он исели јер прети заменику директора да ће га убити: ,,Једног сам собара убио, ти ћеш бити други“, скида гаће испред жена у лифту итд. У Паризу другује с Радом Пашићем, сином Николе Пашића, и упадају у разне неприлике.

Кажете да након рата није правио ексцесе? Ђорђе Карађорђевић тада има 58 година и није више у пуној снази, земља није више монархија, а он није више принц, губи углед и моћ, у старијим годинама симптоми шизофреније (која му је била дијагноза) блажи су, али нису нестали.

Имамо сведочанства да је после рата улазио у аутобус и редом отварао све прозоре, све пренадлежности које је добијао од државе прокоцкао би некада истог дана, шетао је зими по парку без капута, јавио се први пут принцу Томиславу писмом у ком је, што каже наш народ, ,,из неба, па у ребра“, тражио да му купи и пошаље неке ствари, итд. А зашто га нису дирали? Прво, зато што је током рата сарађивао с НОП. Друго, комунистима је то била нека легитимна потврда да никога нису протерали из државе и ускратили му права, па био то и члан династије Карађорђевић. Наравно, у пракси је било  потпуно другачије.

Нашу јавност веома привлаче теме из националне историје. У мору разних профила на друштвеним мрежама, разних стручњака, школованих историчара и историчара аматера, разних филмова и ТВ серија које се баве овом темом, како разлучити шта је истина, а шта не?

– Мислим да је то сада већ борба с ветрењачама и да је много тешко профилисати ко се бори за праву истину, а ко за неки клик више. Мада, када погледате и овај случај, па зар није одувек било тако? Данас је другачији облик сервирања информација, путем друштвених мрежа, а некада су то биле књиге и новине. Остаје нам да верујемо у снагу аргумената и тезу да истина попут воде увек нађе пут…

Историја нам је растрзана поделама

Када је реч о историјским изворима (које ,,пишу победници“), како издвојити апсолутну истину? И сами сте рекли једном приликом да нама фали те објективне историје, због чега је тако?

– Није највећи проблем што победници пишу историју, већ што је ,,победника“ кроз историју било толико много пута. Ми нисмо калибрисали нашу историју на објективну и истиниту. Чак нисмо ни велике, кључне, ствари дефинисали. Историја нам је растрзана између наших подела. Погледајте ту историјску сцену, толико разлике у виђењу историје постоји, као да се говори о различитим земљама. Оно што је, можда, и најбитније, у школама све зависи од тога којој страни наставник историје нагиње, у том ће смеру ићи правац едукације деце. Наравно, говорим о нашој, и даље највећој, подели на четнике и партизане.

Фото: Бошко Херор