Израел Галван одушевио публику Фестивала игре

Београдски фестивал игре довео је први пут у Србију истинску светску звезду фламенка

Израел Галван је током две вечери наступа буквално опчинио гледаоце својим покретима, енергијом, креативношћу и врцавошћу, и пред нашом публиком показао зашто се сматра најбољим играчем фламенка данашњице и једним од најбољих у историји. Интересовање за фламенко-суперстара било је изузетно, па је преко 600 људи пратило извођења, док су у првим редовима биле и амбасадорке Велике Британије и Грчке и њихове колеге амбасадори Шпаније, САД, Мексика, Делегације ЕУ…

Апсолутна звезда светских сцена и арена, у Београд је дошао након запажених наступа у Бреши, Монпељеу, Паризу, Лос Анђелесу и позоришту Михаила Баришњикова у Њујорку.

На Београдском фестивалу игре извео је комаде „Златно доба”, где је наступио у пратњи певачице Марије Марин и гитаристе Алфреда Лагоса, и „Соло” који је извео сам и без музике. У „Златном добу” је безмало два сата бивао готово „запоседнут” ритмом који је морао да избаци из себе на најневероватније начине – пуцкетао је зубима и прстима, а цело тело претворио у чудесан сет удараљки: од ђонова и колена, преко кукова, ребара и груди до кључних костију, лопатица, рамена, чела и јабучице. Публика је нетремице посматрала Галванов рад стопалима, толико брзим и окретним да је у једном тренутку лупање петама почело да личи на рад „сингерице”, све док је, с друге стране, горњим делом тела задржао елеганцију и флуидност покрета.

Марија Марин и Алфредо Лагос били су, заправо, само одјек његових покрета; у једном тренутку је чак сам Галван играо гитаристу у „дуелу” са певачицом.

Интимнији и личнији, али ништа мање упечатљив комад „Соло” био је, како га је сам Галван описао, нека врста молитве, његовог унутрашњег разговора са самим собом, где смо видели још иновативније начине креирања ритмова, звукова и вабриција док, на крају, сасвим босоног није показао врхунско владање стопалима и без звучних ефеката штиклама.

Тако је, током две магичне вечери, Израел Галван показао београдској публици како се, дословце, игра целим телом и зашто за њега кажу да је сам током последње две деценије изнео револуцију игре старе три века. „Желим да људи кроз фламенко уђу у мој интимни простор и осете моју самоћу. Не могу их привући типичним атрибутима шпанског играча, згодног, снажног и високог, попут неког Дон Жуана, али им могу измамити пажњу другачијим кретњама тела, извијањима и увијањима, позама и држањем нетипичним за фламенко”, изјавио је једном приликом Галван.

Рођен је у колевки ове игре, у Севиљи, као дете врсних играча. Мајка је наступала и у седмом месецу трудноће, а он сам каже да се не сећа времена када није играо. Већ са пет година је почео да наступа са родитељима, показујући невиђену бравуру, прецизност и мајсторство, а до 17. је успео да освоји све што се освојити може у свету „чистог” фламенка. Таман када је требало да закорачи у већ исписану славну будућност, као наследник очевог стила, решио је да раскрсти са традицијом и, на ужас родитеља, крене другим путем. “Једини начин да преживим као играч и стекнем слободу, коју као дете нисам имао, био је да измислим сопствени језик”, говорио је.

Чисту форму фламенка је трансформисао у нешто врло интимно и савремено. Почео је да игра из профила и да меша мушки и женски стил игре. Поштоваоци традиционалног фламенка звиждали су му на наступима, родитељи су га проклињали, добијао је претње да је издајица, да му треба пломити ноге, али он је истрајавао. Морао је да оде у свет, одржи на стотине распродатих концерата од Њујорка до Москве, да би добио другу шансу код куће. Дрзнуо се да повратнички наступ 2018. године изведе, ни мање ни више, него у арени за борбу бикова у родној Севиљи, на светом месту где нико сем тореадора до тада није смео да крочи! Но, након маестралне изведбе пред 14.000 присутних, блудни син Израел вратио се кући, оберучке прихваћен као херој. Некада најјачи критичари одали су му признање да је неспорни маестро, сви једногласни у оцени да је највећи играч фламенка данашњице, а могуће и свих времена. Севиља се поноси њиме, отац каже да му скида капу што је одбио да следи његов стил, а мајка га пореди са Пикасом.

Нисте морали бити врхунски познавалац фламенка да схватите каква је привилегија била гледати Израела Галвана на Београдском фестивалу игре. Био је ово наступ који ће публици дуго остати урезан у сећању, баш као што ће Галванова „пикасовска” револуција заувек остати урезана у историји ове игре.

Фото, извор: Београдски фестивал игре