Scroll Top

Како се хеклало сребро

kako-se-heklalo-srebro
Сличне теме

ФИЛИГРАНСТВО – ЗАНАТ КОЈИ ИПАК НЕ ОДУМИРЕ

Савремено доба и модерна технологија допринели су да стари занати полако тону у заборав и нестају. Један од тих, по мало заборављених, јесте и умеће филигранства, које је настало у оквиру кујунџијске вештине

Филигран се сматра једном од најлепших техника обраде сребра. Њоме су кроз векове израђивани украсни предмети и деликатан накит, којима се и данас дивимо. Филигранство је било веома раширено у старом српском златарству и представља српско средњовековно наслеђе. Под утицајем Византије филигранство долази и у наше крајевеи на тај начин постаје и наше средњовековно наслеђе. Леп пример преплитања стилова у изради накита у Србији је прстен Стефана Првовенчаног, који се данас налази у ризници Манастира Студени- ца. Филигрански занат је био веома раширен у старом српском златарству и као такав је 2016. уврштен у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

Византијски печат

Филигранство-уметничка вештина обраде метала настала је у области Медитерана пре више од 5.000 година. Под утицајем римске уметности, у време сеобе народа, ова техника израде накита била је широко прихваћена и код германских племена, а врхунац достиже у Византији од шестог до 12. века. Након постепеног изумирања, па до поновног процвата уметничке израде накита од филиграна долази око 1800

МАЈЧИНО НАСЛЕЂЕ

У Србији је остало десетак људи који се данас баве древном техником филигранства, којом су се још у античкој Троји и Микени украшавали накит и племићке гробнице. Један од њих је Мирослав Јовановић из Београда, вла- сник златарско-филигранске радње, који се овим занатом бави скоро пола века.

Знање и умеће филиграније научио је још у раној младости од рођака са мајчине стране, тада чувених мајстора у Призрену. Путеви га касније воде у Београд, где отвара радњу и почиње самостално да се бави филигранством, као и продајом и поправком накита од злата.

– Љубав, креативност, а посебно стрпљење основ су за бављење овим занатом – истиче Мирослав.

Филигран се ради од чистог сребра (финоће 999), а од алата се користе пинцета, маказе и клешта. Према његовим речима, код филиграна је најважнија припрема. Најпре се претопи сребро, а он да се се развлачи жица до 0,25 мм дебљине. Потом се две жице споје, уврте и прову ку кроз машину (валц). На тај начин добија се пљосната жица – такозвани флах. Овомжицом “хеклају” се цветићи, кругови, разне геометријске шаре. Филигран се може радити и на подлози, а може остати слободан. Понекад се филигрански накит може украсити и полудрагим камењем. Најчешће се користи корал, оникс, жад и тиркиз. За израду једне женске наруквице потрбно је два дана.

Слава ужичких кујунџија

Након освајања наших крајева од Турака, поред латинског назива филигран, у употребу улази и турски назив срма. Долази и до оријенаталног утицаја, чији су главни носиоци били Турци, а поједини градски центри постају познати по изради предмета од филиграна. Један од таквих центара је био и Ужице, те су производи ужичких кујунџија од филиграна у појединим моментима били права мала ремек-дела

КУПЦИ НА МОРУ

Некада је потражња за овим накитом била велика, нарочито у време бивше Југославије. Тада су филигранџије имале пуне руке посла, а накит се највише продавао на мору. Истина, потражња за филигранским накитом данас је релативно мала, али још постоје особе од стила, које желе да су јединствене и да на себи имају уникатан накит. Зато се опредељују за куповину филигранског накита, који је задржао квалитет, па отуд и она стара изрека у народу: “Ма сребро није сребро ако није филигрански рад.” Поред сачуване богате колекције филигранског накита, Мирослав је успео да сачува и занат. Једна од жеља му је да знање и тајне филигранства пренесе на потомке да би се наставила породична традиција.

аутор: Снежана Ђорђевић

фотографије: Борба

Додај коментар: