Култура сада треба да се децентрализује

КЛАРА СЕНТЂЕРЂИ, ДИРЕКТОРКА COLLEGIUM HUNGARICUM, ОДЕЉЕЊА ЗА КУЛТУРУ АМБАСАДЕ МАЂАРСКЕ

Где год да одемо у сваком граду нас дочекају с осмехом, а то је веома добар осећај. На тај начин и упознајемо људе широм Србије са мађарском културом

На културној мапи Београда незао­ билазна инсти­ туција је Collegi­ um Hungaricum, одељење за културу амбасаде Мађарске.

Collegium Hungaricum налази се надомак Београдске тврђа­ве и има двојаку улогу. С једне стране, да упозна српски народ с мађарском културом, с дру­ге, да мађарском народу у ди­јаспори пружи могућност да се осећа као код куће кроз ажурна извештавања о свим културним актуелностима из Мађарске. У овом центру се, такође, промо­вишу и интернационални умет­ници који у својим делима имају неку „мађарску компоненту”. О односима два комшијска наро­да, али и свим културним деша­вањима и додирним тачкама на пољу културе, за Борбу говори директорка Collegium Hungari­cum Клара Сентђерђи.

Како оцењујете односе на пољу културе између Србије и Мађарске?

– Односи су апсолутно добри, рекла бих и савр­шени. Ово је мој други мандат у Београду. Први мандат је био мало скро­мнији, што се тиче обима посла јер није постојала ова ин­ституција. Тада је мој задатак био да проценим да ли вреди да се у Београду оснује институт, у смислу да ли ће бити довољно заинтересованих који би дола­зили на једно овакво место и ко­ ји би пратили наше програме. Моја процена је била позитивна, те сам добила одобрење да се ова зграда у којој се Collegium Hungaricum данас налази купи и преуреди. Collegium Hunga­ricum је настао 2014, а отвори­ли су га премијер Мађарске и тадашњи председник Србије. Ова зграда је постала епицентар културе, што је мени изузетно драго. Ми морамо да се „такмичимо” са Француским институ­ том, Гете институтом и Серван­тесом, који имају традицију у Србији дугу више деценија, а ми смо ту свега седам година. То је за нас велики задатак. Све је више људи које занима и који желе да испрате манифестаци­ је, сада је то већ листа од 1.500 људи. Иако је лепо кренуло, на­ жалост, КОВИД­19 нас је много ограничио. Чврсто верујем да ћемо научити да живимо с ви­русом и да ће то бити ускоро, а на нама је да наставимо темпом којим смо и почели.

Када је култура у пита­ њу, у ком сегменту ви­дите шансу за интензивнију сарадњу између два народа?

– Видим врло велике могућ­ности унутар Србије. Београд је једно фантастично место, али је веома засићен и разма­жен јер у Београд долазе сви. Веома мало се иде ван Београ­да, у централну и јужну Србију. Наш тренутни циљ је да стави­мо акценат и на остале градове. Развили смо добре односе са градовима, као што је Чачак, Крагујевац и Ниш, у ком смо баш скоро имали и изложбу, а ту су и Бор и Мајданпек. Ли­чно, ишла бих и јужније, до Врања. Добра ствар је та што где год да одемо у сваком граду нас дочекају с осмехом, а то је веома добар осећај. На тај на­ чин и упознајемо људе широм Србије са мађарском културом. Могу да се похвалим да се ни­ једном није десило да неко није био заинтересован за сарадњу, што показује да су наши одно­си добри.

Како вама изгледа кул­турни живот у Србији?

– Све је богатији и богатији, налази се на једној узлазној ли­нији. Мислим да је главно ме­рило то што постоји мноштво разноликих културних дешава­ња која могу да се посете, обиђу и испрате. Ако у једној земљи имате Битеф, ако имате Бемус, ако имате концерте какве има­ те у Коларчевој задужбини, мислим да је то нешто сасвим нарочито и посебно. У Београд долазе уметници и трупе које се појављују свуда у свету и пред­ стављају оне најбоље. Мислим да Београд не треба да се жали. С обзиром на то да је Београд центар културних збивања, сматрам да сада култура тре­ба да се децентрализује и да се дешавања пребаце и на остале градове у Србији. Ових дана је Међународни фестивал театра у Нишу и поводом тога је на­ша изложба сада тамо. Ту лежи много потенцијала.

А које су разлике и сличности у култури између српског и мађарског народа?

– Постоје разлике. Мој утисак је да је Србија отворенија према модерним збивањима у односу на Мађарску. Мађарска је има­ ла врло дуг период затвореног социјализма, ти трагови се осе­ћају још и данас. Социјализам који је био у Србији омгућавао је свима да путују по свету и да на тај начин упију сва мо­дерна збивања. Поред тога, видим још једну разлику, а то је да Србија не промовише сво­ју традицију у мери у којој то Мађарска чини. С једне стране, Србија је отворенија према но­вом и модерном, али ми делује да се недовољно заузима за оно што чини традицију. Рецимо фолклор, који је диван, и то у најширем смислу, од ткања све до музике и плеса.

Колики је значај Collegium Hungaricum на упознавању мађарске кул­туре?

– То је наш једини и главни задатак. Све што организује­мо мора да има неку мађарску компоненту. Долазе мађарски уметници да би представили свој рад, преводили смо ма­ђарске књиге на српски језик, а потом су ти писци долазили и промовисали своје књиге у Србији. Стално организујемо изложбе слика мађарских ау­тора. Али волимо да подржи­мо и српске уметнике који кроз своје излагање и опус провуку неку мађарску компоненту. Та ко смо, на пример, отворили изложбу коју је припремио Веља Михајловић, који је, пловећи Дунавом, осликавао мостове у Бечу, Будимпешти и Београду.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

Фото: Борба