Scroll Top

МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ, КЊИЖЕВНИЦА И СЛИКАРКА

militsa-jankovi-knizhevnitsa-i-slikark
Сличне теме

Снови и надања Плаве госпође

У српској књижевности и ликовној култури мало је особа попут Милице Јанковић.  Жена која је читав свој животни век посветила уметности имала је тај дар да види далеко испред себе и епохе у којој је живела и стварала. И неговала је тај дар као срећу али и као својеврсно проклетство.

Милица Јанковић рођена је у Пожаревцу 23. новембра 1881, у угледној трговачкој породици. Отац јој је био познати пожаревачки трговац Данило Јанковић, веома цењен међу својим суграђанима. Ипак, невоље су брзо задесиле породицу Јанковић. Данило запада у велике новчане тешкоће што доводи до несугласица са супругом која 1884. Напушта породични дом и са четворо деце одлази родитељима и брату у Велико Градиште. Са оцем Данилом Милица као и њене две се сестре и брат нису више имали никаквог контакта. У Великом Градишту Милица завршава основну школу и малу матуру. Већ тада је свима било јасно да је веома надарена за ликовну уметност јер су јој скицен блокови препуни веома успешних цртежа. Са напуњених 18 година Милица се сели за Београд где уписује Вишу женску школу а уписује и завршава и Сликарску школу коју су водили Бета и Риста Вукановић који су одмах препознали њен таленат. Милица Јанковић постаје наставница лепих вештина, односно цртања и добија посао у Вишој женској школи у Крагујевцу.

Желећи да се усаврши у ликовној уметности одлази 1901. у Минхен где похађа часове код више познатх тадашњих минхенских сликара. У то време примећује да се чудно осећа и да се брзо замара. Често бива принуђена да пропушта часове што се није толерисало код строгих професора. Буквално преко ноћи десну руку готово да више не може да користи, четкица јој испада из нежних прстију. Одлази код лекара а дијагноза је неумољива и јасна: хронични реуматизам, односно туберкулоза костију! Сломљена духом више него болешћу напушта Минхен и одлази код старије сестре у село Смољнице. Здрав ваздух и сестринска брига чине да се усбрзо осећа боље, мада је већ тада била свесна да ће јој тешка болест бити доживотни пратилац. Као добар познавалац руског језика који је научила на курсу код професора Радована Кошутића, почиње да се бави преводилачким радом  а почиње да ствара и своја књижевна дела, кратке приче које шаље тада највећем ауторитету књижевне критике, чувеном Јовану Скерлићу који две приче обајвљује у Српском књижевном гласнику и охрабрује је да настави са писањем. Поред тога, Скерлић ће јој помоћи да 1909. године добије и место наставника у Другој женској гимназији. Иако је добила похвале, Милица Јанковић одлучује да своје приповетке објављује под песудонимом Л. Михајловић. Под псеудонимом Л. Михајловић 1913. објављује прву збирку приповедака “Исповести” у тада престижној издавачкој кући С. Б. Цвијановића, која је веома позитивно оцењена од стране критике.

фото: приватна архива

Упоредо са књижевним успесима поново јој се јавља болест, све се теже креће и одлази на лечење у Сплит где је 1914. затиче почетак Великог рата. Из Сплита одлази у Врњце а оданде у Трстеник где остахе све до краја рата, до 1918. године. Током рата бавила се преводилаштвом и са руског на срски превела је Толстојеву трилогију “Детињство”, “Дечаштво” и “Младост”. Није запоставила ни оригонално стваралаштво и током четири ратне године ради на роману “Пре среће” који објављује 1918. у новопокренутој издавачкој кући Књижевни југ где су пре њеног романа објављене и “Песме” Алексе Ђантића као и “Екс Понто” Иве Андрића. “Пре среће” постиже успех и код критике и код читалачке публике и Милица наредне 1919. Објављује приповетку “Калуђер из Русије” као И збирку прича “Незнани јунаци”. Од 1920. до 1922. Посвећује се стваралаштву за децу. Тада настају “Истините приче о деци и за децу”, “Природа и деца” као и “Приповетке за децу”.

Године 1922. објављује роман “Плава госпођа” где се бави темом женске прељубе. Критика овога пута нови роман Милице Јанковић дочекује “на нож” јер је та тематика у то време била више него табу. Књига почиње да се продаје кришом, испод тезге, а делови романа, у којима иначе није било никаквих ласцивних детаља, преносе се од уста до уста. Тајна љубав удате жене Зоре са младим сликаром током одмора на ривијери, била је главна тема салонских кружока у Београду те 1922. И многе су се београдске даме питале “откуд тој Милици Јанковић храбрости да пише о жени која вара свог мужа”.Да ли због лоших критика, оговарања иза леђа или немања времена да се више посвети сама себи, тек хронични реуаматизам се појачава код Милице и она период од 1926. до 1928. проводи на лечењу у Паризу. У овом периоду, 27. октобра 1927. године, одржано је књижевно вече у великој сали Новог Универзитета, где су учествовале угледне личности тадашње књижевне сцене Павле Поповић, Сима Пандуровић, Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Десанка Максимовић, на коме је прикупљена одређена свота новца која је послата Милици Јанковић у Париз за лечење.

У Паризу пише дневничку прозу “Међу зидовима”, роман “Мутна и крвава”, као и дело “Путем” . Међу зидовима је болно сведочанство о болести ауторке и о њеној везаности за кревет. Период од 1932. до 1937.посвећује углавном стваралаштву за децу. Тада настају дела “Зец и миш”, Приче о животињама”, “Жута породица и друге приче” и “Ллуди из скамије”. Болест нажалост све више узима маха и Милица готово да више и не устаје из кревета. На наговор пријатеља одлази у Нишку Бању мада се дан пре поласка са свима опростила рекавши да зна да их никада више неће видети али да су сви они заувек у њеним сновима и надањима. Исидору Секулић је замолила да остану насамо где се у једночасовном разговору исповедила својој великој пријатељици и једној од највећих српских књижевница.

У Нишкој Бањи, 27. јула 1939. године умире Милица Јанковић, са књигом “Браћа Карамазови” Достојевског на грудима.  Поводом њене смрти у многобројним листовима и новинама пишу се некролози и објављује се преглед њеног стваралаштва. Сахрањена је 28. јула 1939. године, у Београду, а од ње су се својим говорима опростили Владимир Ћоровић, Павле Стефановић Драгиша Васић Младен Ђурић , Исидора Секулић и Сима Пандуровић.

Данас успомену на Милицу Јанковић, једну од најаутентичнијих и најоригиналнијих личности српске културе, носе улице у Београду на Палилули и у родном Пожаревцу. Нова издања њених романа за одрасле и за децу после више деценија враћају интересовање нових генерације за живот и рад једне жене која је имала ту несрећу да на брдовитом Балкану иде много испред свог времена.

Aутор: Срећко Миловановић

Додај коментар: