Некада депонија, данас уточиште за животиње

ЗОО-ВРТ “KОКИ” У ИНЂИЈИ, МАЛО ЦАРСТВО ДОМАЋИХ И ДИВЉИХ ВРСТА

Још као дете, Славко Поповић је сањао да има животињско царство, широм отворено за сву децу

У близини Kелтског села у Инђији на лази се још једна туристичка атракција – зоо-врт “Kоки”, чаробна оаза природе и уточиште за многе домаће и дивље животиње. Слав- ко Поповић, власник врта, годинама на овом месту живи свој сан, те је ово једна од оних топлих људских прича које подсећају на бајке са срећним крајем.

Читаво детињство чика Славко је провео управо у Инђији, а најлепша успомена из тог периода која му је остала дубоко урезана у сећање јесте приватан зоо-паркић једне од имућнијих породица тог времена. Још као дете, Славко је свакодневно кришом ишао да обилази и гледа животиње, дивио им се и уживао посматрајући их и тада се изродила идеја да једнога дана направи свој зоолошки врт, чија ће врата бити широм отворена за сву децу. Неколико деценија касније он сања дечачки сан, па су тако сада у зоо-врту “Kоки” врата широм отворена за све, а улаз је бесплатан.

– Циљ је да деца одрастају уз животиње, да се упознају с њима и проводе време у игри. Данас деца не знају да разликују шумске птице, због чега ми је много жао – започиње разговор за Борбу Славко Поповић.

Славков отац имао је лимарску радионицу, у којој је Славко још од малих ногу почео да пече занат. Испоставило се да је то био пун погодак јер му је тај мајсторски занат касније користио за изградњу зоо-врта. Сваки кавез или тор за животиње Славко је направио сам, и не само то већ и све остало што видите овде попут клупа, паркића за козице, чак и вртешку за најмлађе посетиоце.

– Супруга и ја радимо заједно овде, хранимо и бринемо о животињама. Од некадашње депоније која је била на овом плацу успели смо да створимо “Kокија”. Чак сам пазио и у садњи дрвећа, имао сам визију како ће она данас да изгледају – открива нам Славко. Славкова прва страст су били папагаји, па тако данас у “Kокију” можете да видите више од 30 различитих врста птица. Поред њих, сада већ староседеоци су и голубови, морке, украсни петлићи, фазани, зечеви, козе, овце, коњи…

– Са 14 годи на замолио сам оца да ми купи првог папагаја, што је он врло стриктно и строго одбио. Једино што ми је преостало било је да скупљам сав џепарац који сам добијао у радионици, те сам од прве уштеђевине купио баш папагаја, чиме сам степеницу постао ближи циљу: прављењу зоо-врта – наводи Славко.

Свака животиња има своју причу, коју наш домаћин радо препричава свакоме. Незаобилазни становник је мајмунче Златко, зелени заморац, пореклом из Северне Африке, који је доведен из “Торлака”. Наиме, доношењем закона о забрани испробавања лекова на животињама, Златко је остао без дома и дошао баш овде. Интересантно да је својевремено један од становника врта била и пума.

– Сарађивао сам с Вуком Бојовићем и тако добијао животиње. Једном приликом ме је позвао да ме пита да ли бих волео да имам пуму у врту, што сам, наравно, одмах прихватио. Kада ми неко понуди животињу, ја одмах пристанем, а услове ћемо лако обезбедити. Тако сам отишао по пуму и довезао је ладом караваном у транспортном кавезу из Београда за Инђију – каже наш саговорник. Своје уточиште овде нашли су и ракуни, лама, која стварно може да вас пљуне уколико се уплаши, медвед који воли мед, свиње пекари, а ту се увек налазе и принове, па смо тако наишли на Срећка, магаре старо свега два месеца, и мало ждребе од месец дана, које и даље пије млеко. Шетајући кроз врт, сачекало нас је и угледно и чисто прасе, које је једва чекало да се фотографише. Чика Славко нам је испричао да је прасац Џорџ дошао пре неколико дана, да је био кућно прасе, али како су људи који су га чували живели на првом спрату, а Џорџ постао превише тежак да би га носили уз степенице и низ њих морали су да га поклоне. Постоји један дека који нам свакодневно долази у врт и обилази животиње. Једнога дана љутито ми је пришао, видевши јелена без рогова, и помислио како сам могао да му исечем рогове када је он у кавезу и никога неће повредити. Дека заправо није знао да је то врста јелена, јелен лопатар, који једном годишње одбацује своје рогове, да би му израсли нови, и то сваке године буду све већи и раскошнији – наводи кроз осмех чика Славко.

Kада перце уђе у кућу, никада не излази

Kако је зоолошки врт добио име “Kоки”?

– Испрва сам био одгајивач папагаја, водио сам их на изложбе и добијао многе награде. Почео сам од једног пара тигрица, а онда су оне добиле потомство и тако, мало-помало, постао сам одгајивач. Има пословица с којом се слажем: “Kада перце уђе у кућу, никада не изла зи”, и то је потпуно тачно. Једном приликом продао сам папагаја једној београдској породици без деце. Они су га чували, водили на море, зимовање, потпуно су га припито мили и гледали као равноправног члана породице. После 27 година добио сам позив од те жене да ми каже да јој је муж преминуо, да је она већ много стара и да није у стању да се више брине о Kокију, а да би била мирна само уколико га ја узмем поново. Они нису знали да Kоки живи између 70 и 90 година, тако да их је он, практично, надживео. С обзиром на то да се мени вратио после скоро 30 година, у његову част назвао сам зоо-врт – објашњава чика Славко.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОРБА