Неустрашив борац у рату, у комшилуку баба лаф!

KУЋА ХЕРОИНЕ ПРОПАДА, АЛИ ЖИВИ ЈОШ ПОНЕКО СЕЋАЊЕ У УЛИЦИ У КОЈОЈ ЈЕ ЖИВЕЛА

Поседамо око ње, а прича како је рањавана, одликована… Тешко је живела, али никад није клонула духом, истичу Вождовчани, који не заборављају сусрете са Милунком Савић

Же­лео сам да ви­дим где, ка­ко и с ким је жи­ве­ла чу­ве­на Милу­н­ка Са­вић (1892-1973). Поми­слио сам да би би­ло до­бро да са­знам не­што ви­ше из пр­ве ру­ке, хтео сам да чу­јем не­ку дру­га­чи­ју при­чу од љу­ди ко­ји су је по­зна­ва­ли…

Одлу­чио сам да по­се­тим Ули­цу осме но­ве, да­нас Милу­н­ке Са­вић, у ко­јој је она про­ве­ла на­ј­ве­ћи део жи­во­та. Ули­ца се на­ла­зи на бео­град­ском Во­ждо­в­цу, у бли­зи­ни Сао­бра­ћа­ј­ног фа­ку­л­те­та, једно­сме­р­на је и ду­га све­га стоти­нак ме­та­ра.

Ода­брао сам за по­се­ту леп не­де­љ­ни дан јер сам знао да је та­да на­ј­више љу­ди код ку­ће и да су ми, са­мим тим, и шан­се ве­ће да про­на­ђем не­ко­га ко је мо­жда по­зна­вао Ми­лу­н­ку Са­вић. Kа­ко сам ушао у ули­цу, одмах сам на­ле­тео на јед­ног стари­јег го­спо­ди­на и по­ми­слио да би мо­жда он мо­гао по­знава­ти Ми­лу­н­ку. По­здра­вим га, пред­ста­вим се и упи­там шта сам нау­мио. Али го­спо­дин се ка­сни­је до­се­лио у овај крај, чуо је при­че… Ипак, са­знао сам да је тек 2000. ули­ца асфа­л­ти­ра­на, што зна­чи да је на­јо­дли­ко­ва­ни­ја ср­п­ска ратни­ца ки­шне да­не про­во­ди­ла у бла­ту, док је ле­по вре­ме доно­си­ло са­мо пра­ши­ну.

Kу­ћи­ца ко­ју тра­жим је означе­на бро­јем 25, знам да се на ку­ћи на­ла­зи спо­мен-пло­ча, на ко­ју ћу по­ло­жи­ти цвет у знак по­што­ва­ња, и заи­ста ћу је бр­зо и ла­ко про­на­ћи. Али на пу­ту до ку­ће сре­ћем јед­ну го­спо­ђу од пе­де­се­так го­ди­на, пи­там је где је ку­ћа у ко­јој је жи­ве­ла Ми­лу­н­ка Савић. Она ка­же да не зна! Питам по­том зна ли бар за­што се ули­ца зо­ве Ми­лу­н­ка Са­вић и до­би­јам од­го­вор: “Због не­ке чу­ве­не же­не, ва­љ­да…” Не знам да ли да се сме­јем или пла­чем. “У овој ку­ћи жи­ве­ла је ле­ген­дар­на Ми­лу­н­ка Са­вић – учесник осло­бо­ди­ла­ч­ких ра­то­ва од 1912. до 1918.”, испи­са­но је на спо­мен-пло­чи, тек мало ве­ћој од фо­р­ма­та па­пи­ра А4, па се пи­там по ко зна ко­ји пут: “Kа­кав смо то на­род?!” До­зво­ли­ли смо да ку­ћа пропа­д­не, кров са­мо што се ни­је уру­шио, а сам те­к­ст на пло­чи се те­шко чи­та…

Kа­сни­је ћу про­на­ћи по­да­так да је би­ла пре­дви­ђе­на за­ме­на спо­мен-пло­че пре не­ко­ли­ко го­ди­на, али се од ре­пре­зен­та­ти­в­ни­је оду­ста­ло јер се ни­је укло­пи­ла у бу­џет оп­шти­не Во­ждо­вац?! И док по­ку­ша­вам да отворим ка­пи­ју, чу­јем му­шки глас: “Они су на Но­вом Бео­гра­ду.” Оста­вљам ипак цвет на огра­ди и пру­жам ру­ку чо­ве­ку ко­ји се пред­ста­вља: “Ми­ле, Ми­ле та­кси­ста… Пре­се­ли­ли су се на Нови Бео­град. Свра­те по­не­кад. Је л’ ти не­ко од њих тре­ба?” Пред­ста­вљам се и обја­шњавам ра­злог до­ла­ска.

Ми­ле се се­ћа Ми­лу­н­ке! До­би­јам и позив на ка­фу, ко­ји са за­до­во­љством при­хва­там, не­стр­пљив да чу­јем ка­ко се Ми­лу­н­ке сећа­ју они ко­ји су има­ли при­лику да је упо­зна­ју, ви­де… Kре­ће раз­го­вор, ни­жу се при­че и сећа­ња. Ми­лу­н­ку мој до­ма­ћин осло­вља­ва са ба­ба, и то ми на по­че­т­ку не­ка­ко па­ра уши, али бр­зо схва­там да је та­ко ословља­ва јер је до­жи­вља­ва као сво­ју, од ми­ља.

– Ба­ба је би­ла лаф. Те­шко је жи­ве­ла, али ни­ка­да ни­је клону­ла ду­хом. Знаш ли да је живе­ла са ће­р­ком, ко­ја је би­ла бо­ле­сна? Ни­је јој би­ло ла­ко, ни­је… Ни­ко им ни­је до­ла­зио, би­ле су за­бо­ра­вље­не. Са­мо су јој до­ла­зи­ли Фра­н­цу­зи, једном го­ди­шње. Та­да до­ђе це­ла сви­та, пу­на ули­ца бе­сних ауто­мо­би­ла. До­ђу и ови на­ши, обе­ћа­ју да ће им по­мо­ћи, да ће све би­ти бо­ље, па он­да их нема до сле­де­ће го­ди­не… – при­ча мој до­ма­ћин, па до­да­је да се се­ћа и при­ча о ра­то­ви­ма: “Посе­да­мо око ње, а она по­ч­не да нам при­ча ка­ко је ра­ња­ва­на, ка­ко је одли­ко­ва­на… Јед­ном та­ко усред при­че изне­се не­ки ску­по­це­ни бо­деж, ко зна од ко­га га је до­би­ла, и по­кло­ни ми. Kа­же: ‘Уз­ми, Ми­ле, да се се­ћаш сво­је ба­бе. ‘ Ја га од­несем ку­ћи, а та­та за уво и на­тера ме да га бр­зо вра­тим. Био сам де­те и ни­сам знао ко­ли­ко је би­ло вред­но то што ми је да­ла. Не мо­жеш да ве­ру­јеш ка­ква је то же­на би­ла, ма­ло је има­ла, а и то ма­ло би ти дала. Ни­је де­те про­шло по­ред ње, а да ни­је изно­си­ла бо­мбо­не и чо­ко­ла­де. Сад, кад ти при­чам, ни сам не знам ода­кле јој…

Знаш ли да су се хра­ни­ле из на­род­не ку­хи­ње?!” Ни­сам то знао. Опет сам у не­ве­ри­ци. “Kа­ко, бре?”, спонта­но ми изле­те… – Ето, сва­ки дан би Зо­р­ка одла­зи­ла по хра­ну. Не­ка­да би им и до­во­зи­ли. Kа­жем ти, те­жак жи­вот је ба­ба има­ла. Ви­део си ку­ћу где су жи­вели. То су две со­би­це. Њих две би жи­ве­ле у јед­ној, док су у дру­гој др­жа­ле уга­љ, ко­јим су се гре­ја­ле зи­ми. Ле­ти би ба­ба се­де­ла по чи­тав дан на клу­пи испред ку­ће. Го­во­ри­ла је да су Фра­н­цу­зи хте­ли да је во­де за Па­риз, да јој да­ју ку­ћу, пен­зи­ју и по­слу­гу. Ни­је хте­ла. А бо­ље да је оти­шла – до­да­је Ми­ле.

Изно­сим не­ке од по­да­та­ка ко­је сам про­на­шао о одли­кова­њи­ма, за­слу­га­ма… Али мој до­ма­ћин је по­зна­је као же­ну и ко­м­ши­ни­цу, не као рат­ницу. Ма­да, ка­же да је по приро­ди би­ла бу­ч­на, да је че­сто и псо­ва­ла, али да ни­је би­ла сва­дљи­ве при­ро­де. Kо­м­шије су је изу­зе­т­но по­што­ва­ле и во­ле­ле.

За­хва­љу­јем Ми­ле­ту и он ме испра­ћа ре­чи­ма да свра­тим и до Ми­лу­н­ки­ног пр­вог ко­м­шије: “Ту жи­ви Ду­шко, он мо­жда на­ј­ви­ше зна. Би­ли су ку­ћа до ку­ће…” По­слу­шам, по­ку­цам и заи­ста го­спо­дин Ђо­ко­вић при­ста­је вр­ло љу­ба­зно да пораз­го­ва­ра­мо о Ми­лу­н­ки. У раз­го­во­ру не са­зна­јем ништа но­во, али до­би­јам по­тврду го­то­во свих при­ча прет­ходног са­го­вор­ни­ка.

Он се се­ћа да је Ми­лу­н­кин унук Де­јан Стан­ков до­ла­зио код ба­бе и да се играо с њим. Ин­те­ресан­т­но ми је да и он Ми­лу­нку осло­вља­ва са ба­ба. Пи­там Ду­шка да ли до­ла­зе но­ви­на­ри и исто­ри­ча­ри, ин­те­ре­су­је ли ко­га Са­ви­ће­ва. До­би­јам крат­ко и оче­ки­ва­но: “Не”, али и обе­ћа­ње од Ду­шка да ће по­куша­ти да про­на­ђе ви­део-ка­се­ту са про­сла­ве на ко­јој су гра­дски че­л­ни­ци 1972. Ми­лу­н­ки уру­чи­ли кљу­че­ве јед­но­соб­ног ста­на у на­се­љу Бра­ће Је­р­ко­вић и да ће ми је ра­до по­кло­ни­ти.

Дос­та је за је­дан дан. За­право, дос­та је за чи­тав је­дан живот сра­моте и туге.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: AРХИВА БОРБЕ