Од симбола напретка до места страдања

Реконструисан Меморијални центар Старо сајмиште прима посетиоце

Локација је претрпела драматичне трансформације, од симбола привредног напретка предратне Југославије преко места масовног заточења и смрти до највеће ликовне колоније у региону

У граду бременитом историјским догађајима, какав је Београд, мало је простора где је, у релативно кратком периоду, настало толико значења и симболике, као што је Старо сајмиште. Током само неколико деценија овај простор је прошао неколико суштинских трансформација: био је симбол ширења града, привредног напретка, савремене архитектуре и повезивања са светом да би после неколико година постао место масовног заточења, смрти и разарања.

Првих година после Другог светског рата постао је симбол обнове и изградње и један од центара уметничког стварања.

Следило је предуго занемаривање и непримерено коришћење неких од преосталих сајамских објеката. Данас је ова локација коначно враћена на мапу једног од важних места сећања Београда, као први корак ка његовој трајној меморијализацији.

Меморијални центар

Установа културе Меморијални центар Старо сајмиште основана је априла 2022, а већ овога лета у потпуности је реконструисана централна кула, епицентар овог места. У њој се тренутно налазе две изложбе: у приземљу ,,Логор на Београдском сајмишту“ хронолошки прати живот београдског сајмишта, а на првом спрату је поставка посвећена Италијанском павиљону и његовој судбини кроз време.

– Наш задатак је да ово направимо, првенствено, местом сећања, где ће људи моћи да дођу и упознају се с оним што се догађал о током Другог светског рата. Ово је био највећи немачки логор на Балканском полуострву. Радило се о два логора, који су сукцесивно постојали: првоЈеврејски логор Земун, а затим и Немачки прихватни логор – каже за Борбу др Милан Кољанин, руководилац одељења за истраживање.

Идеја је да се пре сталне поставке, која је и даље у припреми, организују привремене, које ће се базирати на сваком делу ове целине, те ће тако сваки павиљон добити прилику да исприча своју причу.

Меморијални центар званично је отворио врата за посетиоце 11. јула, организовањем првог јавног вођења. Посетиоци су имали прилику да први виде постављену велику макету првобитног сајма, коју је поклонила породица Рајка Татића, једног од његових архитеката. У наредном периоду планирано је једно јавно вођење у месецу, за које је потребна пријава, а улаз ће бити бесплатан.

– Циљ нашег меморијалног центра јесте да чувамо успомену на целокупну историју. Замишљен је као место које ће подсећати на две целине, Холокауст и страдања, односно други период постојања логора. Почели смо с реконструкцијом куле, која је потпуно верна оригиналу, а следећи објекат у плану за реконструкцију је Италијански павиљон – открива наш саговорник.

Иако планиран и изграђен тридесетих година 20. века на левој обали Саве као житиште идеја, место иновација, разоноде и културних дешавања, Београдски сајам на садашњем Старом сајмишту, уместо симбола новог града, данас је препознат као симбол окупације и масовног убијања Срба, Јевреја и Рома.

Као млади историчар, др Милан Кољанин је 1984. започео истраживачки рад у Институту за савремену историју, посвећујући се теми логора на Старом сајмишту. Своје истраживање преточио је у магистарски рад ,,Немачки логор на београдском сајмишту“ 1991, који је и данас кључна референца у области историографије Холокауста у Србији. Кољанин и даље осветљава мрачне странице историје овог простора, пружајући увид у судбине затвореника.

И у деценијама које су уследиле ово је остала основна књига с историографским подацима и сведочењима преживелих. Следствено томе, а и даљем раду базираном на истраживању Холокауста током Другог светског рата, нико позванији није могао доћи на место начелника одељења за истраживање меморијалног центра.

Први сајам

Београдска општина је децембра 1935. донела одлуку да уступи своје земљиште на левој обали Саве за изградњу сајмишта на простору непосредно крај новоизграђеног Моста краља Александра, који је повезивао Београд са Земуном. Радови су почели 6. јуна 1937, а прва међународна изложба на сајму одржана је већ 11. септембра, с више од 883 излагача из различитих области. Све до јесени 1940. ту су редовно организовани пролећни и јесењи сајмови, као и друге манифестације попут изложби аутомобила, ваздухопловства, занатства, сајмови књига, спортске приредбе, уметничке изложбе, концерти. Одавде је 1938. емитован и први телевизијски програм на Балкану.

Два логора

Предисторија логора на Сајмишту везана је за устанак у Србији, као и немачке планове да формирају централни концентрациони логор. Првобитна идеја била је да буде изграђен у Мачви, крај села Засавица, на ободу устаничког подручја, али због високог водостаја та локација је напуштена. Крајем октобра 1941. немачки командант наредио је да се логор за све затворенике организује на Београдском сајмишту. Иако логораши нису убијани у самом логору, већ на путу од њега до Јајинаца, од 8. децембра 1941. до маја 1942. Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту представљао је логор смрти.

Постојао је и злогласни гасни камион, који је остављао људе без кисеоника пребацивањем издувне цеви с угљен-моноксидом у унутрашњост камиона.

– Устанак је новембра 1941. угушен, те се одустало од масовног интернирања становништва, али, ипак, логораши из логора на Топовским шупама радили су на припремању логора на Сајмишту. У годинама када је несташица харала земљом, Београд је добио задатак да храни и логораше. Уследили су немили догађаји, те је средином марта из Берлина стигао камион – гасна комора, када је и почела масовна акција убијања Јевреја. Сама акција почела је нешто раније, у Јеврејској болници на Дорћолу, од 19. до 22. марта, када је убијено око 800 људи, а чим је логор био спреман за прихват, почели су са довођењем Јевреја из других логора на Старо сајмиште. За непуних пет месеци убијено је 6.400 Јевреја и најмање 56 Рома – објашњава др Кољанин.

Како нам је саговорник сликовито објаснио, памти се тај 10. мај, кад је последња група Јевреја одвезена гасним камионом, а који се данас обележава као датум Холокауста београдских Јевреја. У међувремену, логор је добио нову намену и ново име – Прихватни логор Земун, основан с идејом да прикупља затворенике из других логора ради упућивања у Немачке концентрационе и радне логоре.

Према речима Милана Кољанина, током другог периода, од маја 1942. до краја јула 1944, на Сајмишту је било заточено око 32.000 затвореника.Кољанин је успео да утврди да је око 10.636 њих умрло или било убијено у логору или непосредно након што су га напустили, а истакао је и да је логор имао различите намене, као логор за таоце, али и као место где су затвореници узимани за стрељање или друге бруталне казне. На пример, ако је недостајало затвореника за стрељање у Бањичком логору, довођени су из Сајмишта.

– За време партизанских акција у Срему и другим местима узимали би логораше из Сајмишта и вешали их уз пругу или на месту партизанских акција. Живот у логору био је познат по раду бесмислених послова, на пример, затвореници су терани да каменчиће пребацују из једног дела логора у други да би се убила жеља и воља за отпором. Циљ је био дехуманизовати и понизити људе – наводи он.

Према досад утврђеним чињеницама, од око 39.000 људи који су доведени на Сајмиште током Другог светског рата страдало је око 17.000.

Уметнички атеље

Сви објекти који су сачувани и опстали имаће своју намену у меморијалном центру. Старо сајмиште, каквог га данас познајемо, између осталог, овако изгледа због великог савезничког бомбардовања априла 1944, када је највећи део павиљона оштећен, а касније су поједини објекти и уклоњени. Сачувана је централна кула, један од пет великих павиљона и неколико мањих националних павиљона попут чехословачког, италијанског и мађарског.

Према речима доктора Кољанина, након рата, од 1948, објекти претходно коришћени за логор добили су нову функцију. Ту су живели радници ангажовани на изградњи Новог Београда заједно са својим породицама. Насеље је било посебно формирано  да обезбеди удобне услове за живот радника, а међу садржајима је била и Основна школа ,,Сајмиште“.

– Живописан живот Сајмишта наставља се и после рата. Три објекта су 1952. дата у сврху атељеа за уметнике. Моша Пијаде одредио је да италијански и чехословачки павиљон и централна кула служе уметницима. Ту су стварали неки од наших највећих уметника; један од атељеа припао је и Мићи Поповићу. Поред тога, овде је организована и авангардна представа ,,Чекајући Годоа“, која у то време није смела да се приреди у некој званичној установи културе – наводи др Милан Кољанин.

Фото: Борба