Минут ћутања, љубав је мртва

In memoriam Бора Ђорђевић (1952-2024)

Колико год да сам знао колика је звезда, тек непосредно сам осетио тај ореол рокенрол свеца

Имао сам пет година кад сам улазио у ујакову, за мене забрањену, собу. Тата није живео с нама. Бака је увек нешто радила по кући, а мајка и ујак су јутром одлазили на посао. Мајчин рођени брат је авио-инжењер, строг, одлучан, посебно третиран и врло поштован у кући. Био је строжи од мог оца.

Тата ми је много недостајао, те ујаков, чини се, непотребно наглашени ауторитет није могао да га замени. Као дете с генима војне крајине лако сам се дрзнуо да уђем на забрањену територију.

Авиону, сломићу ти крила

Отварам фиоку радног стола, кад тамо, све уредно поређано, као у апотеци. Миришем сам цигарилосе из лимене кутије на којој је нацртана шоља кафе. Пробам жваке, које тада први пут видим. Гурам кључ с гумираном главом у рупу на паркету. Возим ,,кола“. Враћам кључ у фиоку и угледам касету. Узмем је у руке, отворим пластични омот, па касета испадне на под. Чујем бакин глас на другом крају стана: ,,Владимире, где си ти?“

Касету и омот гурам у џепове, затварам фиоку и јурнем из собе. Шта ти је то у џепу? Ништа! Немој случајно да сам те видела тамо! У реду! Бако, је л’ можеш да ми пустиш ову касету? Ајде! Тако је почела магија! У Београду, у Маршала Толбухина 32, на другом спрату, далеке 1991. Бака је срицала под наочарима, читајући с омота касете. ,,Прича о љубави обично угњави“ (1988), то је први наслов с којим се сусрећем. Бенд је био толико плодан, да је чак и после десет година рада успевао да направи убедљиво најпопуларнији радијски хит. И хвала драгом богу на томе јер сам стигао и ја да се инфицирам идејом Рибље чорбе.

Ујак је чак нешто мрмљао по кући у вези с мојим истраживачким авантурама. Бака ме је бранила: ,,Ма пусти га, воли овог… Како се зове… Бору Чорбу.“ Ликовао сам у себи, гледајући ујака. Мислио сам:
,,Авиону, сломићу ти крила!” Не знам да ли чујете тај сами почетак песме и карактеристичну гитарску деоницу која ће васпитавати генерације: ,,Та-на-на-та, та-на-на-та, танана-та-та!“

– Ти си једина, ти си драгоцена. Чиста десетка – то ти је оцена!

Ја сам се ложио на тебе

Сузана се звала моја прва симпатија у обданишту. Значајан успех сам направио када сам, једном приликом, искористио гужву и пољубио је у образ. Други дечаци су то видели, па су, напрасно, сви почели да играју високи пресинг на њу. Мени се то није допало и после неког времена почела је да ми се свиђа Маја. Због ње сам обожавао да идем у обданиште и да моје понашање зависи од ње. Све је добро кад је под контролом девојчица.

Међутим, што се десило са Сузаном, десило се и с Мајом. Разочаран сам отишао на летњи распуст. Тешио ме је телефонски разговор с татом. Каже да би било супер да се дружимо цео распуст, да је већ разговарао с мамом и да ће, чим се спакујем, да дође по мене. Те 1993. тата је добио посао у Скопљу. Као еминентни рукометни тренер с ових простора, преузео је кормило ЖРК Вардар. Већ је било предвечерје када смо од Куманова јурили ка Скопљу и углас певали ,,Ја сам се ложио на тебе“.

– Била си најлепша женска у крају, али превише озбиљна и превише строга. Једна од оних које никоме не дају, а ја сам те волео и више од тога. Песма је подстицала моје прве хормонске промене, а тата и ја смо се нашли на Рибљој чорби, као два другара из средње школе. Тата, шта то значи ложио на тебе? То је, сине, кад ти се нека девојчица допада. Па мени се допада Маја, али она се допада свима. Тата се смејао. Певао је ,,Волим, волим, волим жене, али оне мало мање воле мене.“ Млад си, сине. Немој да се секираш због тога. Када дође она права, врло лако ћеш да је препознаш. Вадили смо ствари из гепека, али музику нисмо гасили.

– Нећу да испаднем животиња, ја не умем удвоје да трајем! Угаси сине, акумулатор ће да цркне. Где год смо се возили, искључиво смо у касетофон гурали касету Рибље чорбе. У том тренутку био је то 12 година стар албум – ,,Мртва природа“ (1981).

– Јер лепо је мени говорио тата, мани музиканте, важна је школа, социјално, здравствено и редовна плата, али нисам могао без рокенроу, роу, роу, РОКЕНРОЛА! Тата, Рибља чорба и ја. Најлепши летњи распуст на свету!

Одлазак у град

Уписао сам студије 2008. Био сам на раскрсници живота. На рушевинама рукометних снова сумануто сам улетео у књижевност и филозофију. Тај заокрет од 180 степени жестоко је био подвучен рокенролом. Све је то утицало на мене да, као змија, променим кожу и будем у снажнијем дослуху са својим унутрашњим бићем. Рокенрол машина је рапидно обрађивала моју душу и од ње правила духовну црницу. Први плодови у виду поезије и прозе су брзо ницали. Заливао сам их музиком. Фурка ми је била да загребем испод површине јер сам свима познате композиције већ пустио у крв, кроз сито производње. По ко зна који пут заљубио сам се у Рибљу чорбу. Чак и у неке ликове из Бориних текстова.

– Узела је своје ствари, стрпала у кофер, тамо доле на станици чекао је шофер. Та одметница из сопствене куће, девојка с маргине, авангарда Београда која је слушала тврди рокенрол, јела јер је морала и ништа јој није било важно до њених тренутних схватања слободе. Запалила је цигарету и отишла у град. Тако сам ја то доживео. Надао сам се да ће негде да се појави.

Даље су се ређале песме: ,,Звезда поткровља и сутерена“, ,,Видиш да сам гадан кад сам тебе гладан“, ,,Превара“, ,,Ајде, бежи“.

– Побећи негде далеко, што даље, где не требају пилуле за спавање. Исте године сам организовао свој први рок бенд. Стицајем чудних околности, прву тезгу добили смо у ,,Чорба кафеу“. Духом песама рушили смо проблеме, тресла се бина, инструменти, публика, клуб и околина. Пропевао сам.

Шест година касније, у ударном, суботњем, термину газда клуба је дошао до бине и наредио да прекинемо свирку. Тишина нас је зачуђује. У клуб улази Бора Ђорђевић. Право на бину. Четири стотине људи у клубу урла упорно дозивајући анђела и (у)помоћ. Испред клуба полиција, гужва у реду за аутограм. Колико год да сам знао колика је звезда, тек непосредно сам осетио тај ореол рокенрол свеца.

На крају је сваком од нас пружио руку и рекао: ,,Одлични сте, децо, само наставите, воли вас Бора!“ Славили смо овај тренутак до раних јутарњих часова. Осећали смо јак стваралачки ветар у леђа. Враћајући се кући, тетурао сам се улицом, покушавајући да уђем у траг сопственим мислима. После неколико проспаваних сати, схватио сам.

Погледај дом свој, анђеле

Имам нагон да отпевам ту ствар пред пет милиона људи барем три пута заредом. Бора каже да се сама писала. Чак и без музике је арија. Божанствена хронологија нашег колективног ужаса. У некој дискусији о Бори и његовим вредностима, примећујем да има оних који нису свесни да је он, можда, себи дао за право да стане на нечију страну, али није одредио коме ова песма, из наше перспективе, може бити упућена, отпевана.

Свима онима којима реч, уопште, али и њена тежина нешто значи у животу, Ђорђевић је у руке предао тешко наоружање отпора и достојанства.

– Погледај багру, анђеле, њихова душа је проклета. Свима су ставили амове, себи саградили храмове. Руке им огрезле у крв! Подигни мач свој, анђеле. Слободно пуцај његовим небеским клетвама. Дабогда поцркали душмани! Преко фино обученог дечка акустичара до кратко потшишаног опасног хард рокера, с флах вокалом, од прецизног уличног песника до дисидента на ивици опасног конфликта, од композитора до фантастичног уникатног вокала, од космополите до тврдог патриоте, Борин сентимент никога није оставио без реакције. А по његовом физичком одласку, дошли смо до новог почетка. Сада је огољено, па и свима јасно, да је виша сила кроз Бору Ђорђевића оставила утабан пут и поруку за, верујем, милионе генерација које надолазе.

Заувек!

Специјално ми је драго да, у најгоре време по њега, нисам желео да се одрекнем његове уметности, која ме је васпитавала. Дете у мени је искреније комуницирало с његовом музиком и мислима него са сопственим старатељима. Знао сам да ће доћи овај неугодан тренутак. Важно је да, кад ,,дођемо богу на истину, да нам у души влада мир“.

– Минут ћутања, љубав је мртва – живела љубав!