Представа коју доноси Балет Дортмунд је већ данима распородата

У оквиру 20. Београдског фестивала игре, сутра (23. марта) се изводи комад У тишини ноћи

Представа коју доноси Балет Дортмунд је већ данима распородата, док интересовање београдске публике не јењава.

Путовање кроз ноћ са балетским звездама Лусијом Лакаром и Метјуом Голдингом, открива причу у којој су емотивна скровишта двоје људи осветљена из различитих перспектива.

Најчистија игра и кинематографске рефлексије воде публику кроз прелепе сценске идеје праћене музичким хитовима и костимима инспирисаним естетиком шездесетих година прошлог века.

У тишини ноћи је комад који нас подсећа на омиљене филмске класике и чини да пожелимо да време стане.

Лакара и Голдинг одушевили су београдску публику прошле године са својим првим целовечерњим комадом у продукцији Балета из Дортмунда.

Сада се враћају са новом представом, која је већ освојила светске сцене и критику.

Овог пута у Београд доносите комад У тишини ноћи. Да ли можете да нам кажете нешто више о овој представи?

Лусија Лакара: Још док смо припремали „Фордландију“, имали смо идеју за нови комад. Овога пута, желели смо да имамо чврсту причу. Обично су у балету наративи поређани хронолошки – имате први, други, трећи, а некада и четврти чин, а ми смо настојали да наша представа личи на филм. Прича се уосталом може испричати и без унапред утврђеног реда, односно са неочекиваним заплетима. У филму увек постоји фактор изненађења. У суштини, ради се о једном пару који у току једне ноћи оживљава цео свој живот. Кроз комад се прожимају прошлост и садашњост, али и машта и стварност. Оно што смо надам се успели, јесте да до краја публика не зна како ће се представа завршити. Као у филму.

Иако није јасно приказан период у коме се представа одвија, може се наслутити да је реч о шездесетим и седамдесетим годинама прошлог века. Зашто баш тај период? Музика је такође предивна, углавном филмска, шта је била Ваша инспирација?

Метју Голдинг: Што се тиче периода који смо изабрали за У тишини ноћи, то заиста јесу те две деценије прошлог века. Музика нас је инспирисала и одредила естетику у којој смо снимали видео материјал, али и начин како да видео повежемо са покретом на сцени. Шездесете, али и седамдесете године, су веома посебан музички период. Ја сам одрастао на тим популарним песмама, јер сам са породицом живео у Северној Америци. Међутим, наставио сам да слушам те песме, до данас. За комад У тишини ноћи, додао сам мало музике Филипа Гласа и Макса Рихтера, коју сам неприметно комбиновао са звуцима шездесетих. Материјал звучи повезано, а стари хитови су добили једно савременије читање.

Прошле године сте били на 19. Београдском фестивалу игре са комадом Фордландија. Реакција публике је била невероватна. Како се сећате те ноћи?

Лусија Лакара: Носимо дивна сећања из Београда. За мене је то заправо био први пут да наступам у Србији и на Београдском фестивалу игре, а увек је веома посебно када представите дело које је вама важно. То је нарочито емотиван осећај, јер није као да изводите било који други балет који је одавно направљен, а ви сте као и многе балерине пре вас, научили кораке у компанији. Фордландија је био први комад који смо Метју и ја сами створили. Од почетка до краја. Дакле, представљати ово дело у новом граду, другој држави, другом позоришту је увек посебно. А онда доживети топлу и срдачну реакцију публике, то је тренутак који остаје са нама као уметницима, јер на неки начин, сваки пут дајете најбоље од себе. У Београду је заиста било посебно, људи су осетили емоцију коју смо желели да им представимо, многи су плакали након представе, а овације су заиста биле незаборавне…

Као и Фордландија, и нови комад је праћен видео пројекцијама. Да ли се осећате боље испред објектива камере или на сцени? Који део стваралачког процеса једног комада више преферирате?

Лусија Лакара: Бити испред камере није нужно део нашег свакодневног посла, али ја заправо уживам у томе. То је као једно од оних нових искустава када се играте и постанете неко други, ставите се у улогу глумца или глумице, и све постане другачије. Навикли смо на живот на сцени, а на сцени ништа не можете да поновите или поправите. То је велики терет који носе играчи. Замислите неколико месеци проба, а онда изађете и догоди се да корак који сте милион пута поновили, не крене онако како треба. Уосталом, ја сам пуне три деценије играла класичан репертоар. У случају нашег филма, понашали смо се дисциплиновано и трудили да не користимо сувише ту дивну могућност понављања. Снимили смо материјал у веома кратком временском периоду, практично за неколико дана. Углавном смо имали по 12 сати снимања. Дакле, било је интензивно, али предивно. А онда рад у сали, као могућност да правите сопствену креацију, да понесете сопствену одговорност, да представите себе…

Метју Голдинг: Као редитељ филма и креатор концепта спајања филма и живе игре на сцени, осећам да је заиста важно што имамо могућност да комуницирамо са публиком на много различитих начина. Сматрам да коришћење камере пружа нову димензију. Резултати које делимо са публиком су сјајни, јер паралелно откривамо два света на сцени. То је нешто што се не користи много у свету игре, али је бескрајно забавно и одговара нашем времену.