Никада нисам одустајала од својих снова

Ива Штрљић, глумица и списатељица, о новој књизи и новим улогама

Умем да живим по свом, што је данас умеће, кад већина живи очекивања околине, а не иде за сопственим унутрашњим покретачем

Глумица Ива Штрљић, препознатљива по дугогодишњем присуству на сцени, недавно је објавила четврту књигу ,,Волети у Београду“, коју је посветила љубави и нашем главном граду. Инспирисана улицама, местима и успоменама које је престоница упила кроз године, у њој истражује приче о љубави, растанцима и сусретима који су заувек оставили траг у урбаним пејзажима.

Цео приход од књиге Штрљићева је наменила Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској јер, како за Борбу наводи, ,,ништа није важније од бриге за оне којима је то најпотребније, а само онај ко уме да пружи осетиће најлепшу магичност живота“.

Како је настала идеја за књигу ,,Волети у Београду“, шта је оно посебно у том граду што га чини идеалном позорницом за љубавне приче?

– ,,Волети у Београду“ сам написала због непрестане жеље људи који су ми писали на друштвеним мрежама, изражавајући наклоност ка самој идеји коју описујем. Све моје књиге одишу шармом Београда и то је оно на чему ја код њих инсистирам. Ова књига је једна лепа прича, унутар које, кроз неколико београдских улица, пратим љубавне приче које чува наш град, измишљене, размаштане, али топле, духовите, раскошне и с оним шмеком који познаје наша престоница.

Београд је главни јунак моје књиге и њему је и посвећена. Свако од нас има неки ћошкић, неку улицу, булевар, део града, парк, клупу, поглед с једног балкона, неку зграду или грађевину која га подсећа на некога кога је ту први пут угледао, сусрео, с ким се баш ту упознао, састао или растао, неко место поред кога се помало растапају срца, ма колико времена прошло, јер Београд чува наша сећања и навија за њих.

Шта вас је инспирисало да се упустите у свет књижевности, поред глумачке каријере?

– Глума је оно што је моја основа, оно за шта сам се школовала и оно што живим, а писање је само један елегантан детаљ, додатак на све то. Зато не мислим да сам неко ко се упустио у неке воде јер немам потребу да ту будем стално и потпуно. Ово је моја четврта књига и увек их пишем само када осетим потребу.

Да ли сте у писању нашли неку сличност с глумом? Како се те две уметности надопуњују?

– Глума ми помаже да разумем своје ликове, карактере о којима пишем, да дијалози буду животни, да схватим различитост поступака људи јер се свако опходи према свему из својих искустава, а сви ми имамо разнолике животне приче и у складу с њима и плетемо своје односе. Рекла бих да је то једина тачка сусрета те две уметности и лепо је када се вешто подржавају.

Како сте се одлучили за глумачку каријеру? Да ли је то био ваш сан из детињства?

– Расла сам у уметничкој породици, уз оца глумца и маму солисткињу балета, и та атмосфера сцене и филмског сета била је начин како дишем. Међутим, моји родитељи нису били људи који су ме гурали у то, него су пустили да се проналазим, да имам једно природно детињство, сасвим детиње, како и треба, и да с временом моја жеља сазрева. Одувек сам ишла у драмске групе, побеђивала на рецитаторским такмичењима и било је јасно да ће то бити мој пут.

Драго ми је што никада нисам одустајала од својих снова и што умем да живим живот по свом јер мислим да је у томе велико умеће данас, када су људи оковани у оно шта ће ко рећи и када већина живи нека очекивања околине, а не иде за сопственим унутрашњим покретачем.

Који је најизазовнији део вашег посла?

– Најизазовнији део је бити даровит за живот глумца. Поред талента и рада који поседујеш, важно је умети и живети тај живот, што много пута није једноставно јер захтева да чак и онда када ти је тешко – а сваки уметник има и такве фазе и то је нешто сасвим нормално – издржиш, трудиш се, бориш и никад не будеш огорчен јер огорчење изједа човека и онда не може више никад оно најлепше од себе да да. За глумца је увек важно да буде свеж и с много воље.

Шта највише волите у глуми?

– Оно што највише волим јесте контакт с публиком, реакцију људи, јер се она не може наместити, ту подвале нема, ту лажи нема, нема позе, има само истине и то је једина истина коју рачунам. Публика је мерило квалитета једног уметника и њу треба слушати.

Шта публика може да очекује од вашег рада у будућности, како на сцени тако и у писању?

– Када говоримо о писању, не знам да ли ћу се и даље посвећивати томе, можда ако будем имала јаку жељу, али то није оно што је примарно. Што се тиче глуме, оно што је у овом тренутку извесно јесте снимање шесте сезоне ,,Игре судбине“, снимање серије ,,Крунска 11“ у продукцији Лазара Ристовског, а с посебним задовољством очекујем ускоро и премијеру филма ,,Круна“ у режији Василија Никитовића.

Имам разлог да будем задовољна

Када се осврнете на свој пут у глуми, шта сматрате најважнијим улогама и тренуцима?

– Најважнија ми је чињеница да се не осврћем на туђа мишљења јер је зависти и љубоморе много и ретки су људи широке душе и добре намере. Када сам била млађа, нисам то разумевала, па су ме неки моменти и болели, али данас сам свесна свега и снага ми је интензивнија, па тако и моћ да не обраћам пажњу јер не заслужује све нашу пажњу. То одрастање уз искуство, то су ти најдрагоценији тренуци. Радује ме што љубав публике имам јер глумац овај посао и ради због реакције људи на то. За улогу у најдуговечнијој и најгледанијој серији ,,Игра судбине“ имам чак десет награда за најбољу глумицу.

Када разговарам с људима који ми свакодневно прилазе, имам разлог да будем задовољна. Поред Дијане Ерски у ,,Игри судбине“, волела бих да скренем пажњу на нову серију ,,Крунска 11“, у којој тумачим лик Јагоде Петровић, која је такође лепо ушла међу народ.

Фото: Приватна архива