Премијера представе "Развојни пут Боре шнајдера"

Премијера представе Развојни пут Боре шнајдера Александра Поповића у режији Егона Савина биће одржана данас, 16. марта у 20.00 часова на Сцени „Љуба Тадић“

Комад Александра Поповића Развојни пут Боре шнајдера први пут је изведен 1967. године. Поповић је исте године награђен Стеријином наградом за најбољу савремену драму (у то време Југословенске позоришне игре). По избору критике, у конкуренцији од 710 драма на српском језику, Развојни пут Боре Шнајдера проглашен је најбољом драмом у периоду од 1944. до 1993. године.

– И ако после свега треба да кажем шта данас мислим о својој судбини као човека и списатеља, рећи ћу: моја је прошлост била бурна и тешка, али није била ни бедна, ни бесмислена. Можда уопште нисам био у праву, у већини сам био у огромној мањини, али сам остао веран своме настојању да никада не напишем оно што не мислим – Александар Поповић

– Аца је писац неимаштине у сваком погледу. Сви његови шпијуни, дупедавци, мутиводе, префакуте, барабе, шегрти, четници, жандари, лопови, партизани – сви жуде за вулгарним обиљем које никада нису ни видели. Сви су његови ликови од истог соја – данас одбачени поданици, понижени и изгладнели, претворни и лукави, а већ сутра бахати ниткови, властодршци.

Поповић зна како се фукара домогне власти и како успева да је задржи. Ликови ових историјских басни су лековито аморални. Поповић их
све без разлике брани и разуме, често се љути на своје ликове, као што се човек љути на самога себе. То је оно неодољиво и непоновљиво у његовом делу. То је онај чеховљевски, непатворени хуманизам какав осетимо у европској драмској књижевности једном у сто година.

Његова исцелитељска топлина зрачи из сваког његовог дела. Аца је био носталгични лењиниста. То се осећа и у његовом делу. Зато га и треба играти – Егон Савин

Егон Савин

Редовни професор на Катедри за позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је бројне представе разноврсног драмског репертоара, од савремених домаћих аутора које је постављао на сцену са неформалним трупама до светских класика у највећим националним театрима. Радио је широм бивше Југославије и у иностранству. До сада је режирао шест драма Александра Поповића: Тамна је ноћ, Театар КУЛТ, Београд (1993), Мрешћење шарана, Српско народно позориште, Нови Сад (1996), Свињски отац, Крушевачко позориште, Крушевац (2004), Смртоносна мотористика, Атеље 212, Београд (2005), Пазарни дан, Атеље 212, Београд (2010), Мрешћење шарана, Народно позориште Републике Српске, Бањалука (2014), као и многе друге у југословенском драмском позоришту. Вишеструки је добитник најзначајнијих награда за режију у земљи и иностранству.