Привид је постао важнији од збиље

Зоран Богнар, песник, писац, есејиста и књижени критичар

Стално си пред искушењима да ли да (морално) поклекнеш пред исплативим шундом или да ,,једеш свој горки лебац“ и истински служиш уметности

Зоран Богнар, песник, прозни писац, есејиста, књижевни критичар, антологичар, уредник у ИК ,,Дерета“ и оснивач и председник Фондације ,,Арс Лонга“ за очување лепих уметности, ове године је дело добио Вукову награду за животно дело.

Код издавача ,,Нова поетика“ у 2024. објавио је књигу тематско – ангажоване поезије од 1982. до 2017. под провокативним насловом ,,Бордел Америка“.

Непосредно пред овогодишњи Сајам књига, у издању београдске издавачке куће ,,Метафизика“, изашла је из штампе књига микроесеја ,,Цивилизацијски инферно“, за коју је, једном приликом, рекао да је то његова “књига живота”.

– Да, то и сада мислим. Реч је о књизи мојих поетско-феноменолошких микроесеја која заступа последње четири деценије (1982-2022) мог књижевног рада. Ови микроесеји изабрани су и преузети из мојих самосталних књига ,,Ејдетске слике I“, ,,Ејдетске слике II“ и ,,Ејдетске слике III“.

Да сам те три књиге објавио интегрално, у једној књизи, она би имала 1.150 страна, али уз савет и договор с мојим издавачем и уредником Александром Драмићанином урадио сам ригорозну селекцију и скратио такву могућу интегралну верзију за читавих 700 страна, тако да смо добили просејану есенцију, сами амалган и со… илити златни прах мојих микроесеја, које, како и временска одредница говори, пишем више од четири деценије. Стога и кажем, иако ће то можда неком звучати претенциозно, оно што су ,,Знакови поред пута“ за Иву Андрића, оно што су ,,Сузе и свеци“ за Емила Сиорана, оно што је ,,Књига неспокоја“ за Фернанда Песоу, то је засигурно књига ,,Цивилизајски инферно“ за мене – каже наш саговорник.

Које су ејдетске слике које су вас најдуже пратиле?

– Ејдетске слике су оне прецизне, оштре, неретко и болне слике (додао бих: и стања и ситуације) које вам се непрестано враћају, провоцирају, узнемирују вас и наводе на нова промишљања о истом… На том олујном раскршћу и чулном следовању најдуже су ме пратила разноразна упорна и неуморна искушења, патње, резигнације, порази и разочарења, снови и надања…

Које су пак биле најживље?

– Најживља и најснажнија ејдетска слика која ми се често враћа је како спасавам свога џелата од њега самог, од лакомислености и лаковерности, од кошмарног одраза из огледала, од инсомније, белих ноћи. Како спасавам свога џелата да, зарад мало не пропусти велико, враћајући га тамо где не припадајући припада, да би ми на крају, како нам то кроз векове историја вечности сведочи, уместо братског загрљаја и беспотребне захвалности, пред плебсом, хладно одрубио главу, не знајући, притом, да крв не може да опере крв нити попуни празнину, поништи ништавило, умири бол.

Наш однос према прошлости умногоме дефинише садашњост у којој живимо. Како је ви видите?

– Недужнима прошлост можда повремено и донесе неке благодети и награде, али за кривце је само питање времена када ће их прошлост казнити и донети рачуне на наплату. Можда једног дана ипак схватимо колике смо били будалетине.

Мислилац сте и песник, каже писац Радивој Шајтинац поводом ваших ејдетских слика, истовремено оцењујући њихов садржај као продорно и свеже луцидан и особено духовно, квалитативно провокативан. Које вас теме највише инспиришу на такав приступ? Можда данашњи човек, ,,склон линији мањег отпора, лакомислености, лаковерности и кратком памћењу“?

– У праву сте у вашем сугестивном питању да ме највише инспирише данашњи човек, ,,склон линији мањег отпора, лакомислености, лаковерности и кратком памћењу“, јер моја поетика је експресивна и бунтовна, на момент и сакрална и метафизичка, али превасходно антропоцентрична управо из разлога што је централна и обједињујућа фигура интегралне моје поетике човек са свим својим манама и врлинама, снагом и слабостима, који лакомислено и лаковерно тумара и вегетира кроз векове. Тако су и теме које ме највише инспиришу управо везане за мотиве изокренутог света, издаје, похлепе, растанка, усамљености, љубави, смрти, истине, чистоте, вере…

Такав је човек склон стварању и веровању у стереотипе и псеудомитове. Како их разбити у условима у којима живимо – засути
полуписменошћу, ароганцијом, бахатошћу?

– Пре свега, радећи на себи, спознати самог себе, награђивати се одрицањем у пошасти таблоидног и конзументног света. Једна волшебна јеврејска изрека каже: ,,Сврха учења није знање, већ живљење. Сврха молитве није да се чујете, већ да слушате.“

Управо на том фону сте објавили тематску књигу ангажоване поезије ,,Бордел Америка“, која не престаје да провоцира и која је добила велику пажњу шире читалачке јавности?

– Реч је о тематској књизи ангажоване поезије у којој су заступљене песме из периода од 1982. до 2017. Овде морам да напоменем да ангажована поезија није моја ,,шоља чаја“ или ДНК моје поезије, али како су се неки догађаји кроз ове претходне декаде одвијали на које песник, или било који човек, као свесно и продуховљено биће, не сме да се оглуши, тако се нисам ни ја оглушио. Као активни посматрач историјских пошасти, још 1996. написао сам песму ,,Бордел Америка“, која је, с временом, за све ове године, као тема, толико нарасла да сам морао да објавим и књигу с тим насловом.

Појављивање и постојање ове књиге (која изузетно кореспондира с горепоменутом књигом ,,Цивилизацијски инферно“) више је него правовремено и оправдано јер не морамо бити ни довољно паметни ни мудри да бисмо приметили и констатовали да све, ама баш све, демонско што се дешава у свету (од појава пандемија, криминала, серијских убистава, ратова који се тренутно воде у свету) има само један потпис, а то је потпис Америке.

Која је разлика између (не)прилика из педесетих и деведесетих година прошлог века и овог садашњег времена, кад је позиција песника у питању?

– Оно где видимо разлику је, можда, једино то што су прве две генерације имале коме да се обрате. Чини се да тада нису биле поремећене вредности и да је, и поред тешког времена, постојао колико -толико здрав амбијент у медијима, кроз које се могла послати алармантна порука путем различитих уметности, па тако и помоћу поезије.

Данас, у таблоидном времену и времену потпуно поремећених вредности, у којем је привид снажнији од збиље, а протеза важнија од тела, такође има правих истинских песника, који својом ангажованом поезијом критикују ововремене пошасти. Један од њих је и Зоран Богнар, који кроз своју експресивну, бритку и бескомпромисну поезију, већ неколико деценија у континуитету, шаље своју упозоравајућу поруку, крик, вапај.

Имате сјајну кованицу о данашњем човеку, који је изгубио, заборавио своје корене: зовете га ,,човек-бонсаи“. Шта човеку треба да би се осећао слободним?

– Можда ће мој одговор истовремено звучати и парадоксално и утопистички, али човеку, да би се поново осећао слободним, потребно је да се управо врати својим коренима, својој примордијалној и недирнутој духовној дивљини.

Пишете и о феномену ,,српска посла“. Чиме га објашњавате? Како га победити?

– Не можемо побећи од себе. Судбина нас бира. Храни нас бесом и буком, мржњом и страхом; стапа нас, меље и поистовећује с претходницима. Линија мањег отпора снажнија је од било каквог немира; у јурњави за златним прахом заборављамо да се опустимо, заборављамо да нико не побеђује уколико неко не изгуби. Сва туга, сав бол, сви неспоразуми настали су из непоштовања различитости. Свет је постао вулгаран. Више нема места за нијансе. Овде је поштарина скупља од сахране. Овде не можеш остати свој и сачувати белину у грудима.

Овде је одувек важило правило: ,,Ако ниси с нама, против нас си.“ Но, ако не можеш да издржиш погледе који ти не одговарају, не иди међу људе, не срљај у кавезе! Буди стрпљив. Стрпљење има горак окус, али су му плодови слатки. И не заборави: ,,Човек који може подићи себе, довољно је јак човек.“ Никад не заборави монахове речи: ,,Желите ли бити сретни један тренутак, осветите се. Желите ли бити сретни заувек, опростите!“

Коју ејдетску слику данашњег човека и данашњег света слутите да ћете дуго памтити?

– Увек ћу стати иза уметности, културе и квалитетног дела, а иза кукавичлука и безобразлука никада. Уметност је постала роба широке потрошње, као вода или струја, нешто што је потребно (не и банално) и чији би се недостатак осетио тек кад је не би било. Али није питање шта ће бити с уметношћу, него шта ће бити с човеком уколико остане без уметничког чула. У књижевности, као професији, увек је било тешко. Стално си пред искушењима да ли да (морално) поклекнеш пред исплативим шундом или да просто ,,једеш свој горки лебац“ и истински служиш уметности. Арс лонга, вита бревис! Неки од нас ће, једног дана, после ове морално-етичке каљуге, моћи гледати ка небу, али многи ће морати гледати у земљу и тражити накнадни опроштај за сва недела, бљувотине и малверзације које су годинама чинили на штету српске културе. Али зна се ко једини може да (о)прашта. А ја нисам бог, ја сам само Богнар.

Аутор: Мила Милосављевић